Posle sastanka koji je trajao do 4 sata ujutro, Staljin je otišao u krevet i raspustio stražare. Imali su stroga naređenja da ga ne uznemiravaju dok ih ne pozove.
Kada je lider SSSR Josif Staljin umro, 5. marta 1953. godine, u njegovoj kancelariji pronađeno je pismo koje je napisao jugoslovenski lider Josip Broz Tito. Dvojica lidera su bili ogorčeni neprijatelji, nakon što je Tito iskoristio Drugi svetski rat kao priliku da izazove revoluciju i da Jugoslavija bude nezavisna od sovjetskog uticaja.
Kombinacija ponosa, straha i ljubomore podstakla je Staljina da pokuša da ubije Tita – a u godinama posle rata izvršena su čak 22 pokušaja ubistva. Titovo pismo u Staljinovoj kancelariji glasilo je: “Prestanite da šaljete ljude da me ubiju. Već smo ih uhvatili petoricu, jednog sa bombom, a drugog sa puškom... Ako ne prestanete da šaljete ubice, poslaću jednog u Moskvu, a drugog neću morati da šaljem.”
Jedan slovenački istoričar sugerisao je svojevremeno da je Staljin bio otrovan, a ne da je doživeo fatalni moždani udar. Prst sumnje upro je baš u Tita.
U svojoj knjizi istoričar Jože Pirjavec iznosi uglavnom posredne dokaze koji potkrepljuju teoriju o trovanju. Najvažnije je, međutim, da je koristio bivše jugoslovenske arhive koje su mnogi istoričari prevideli. On sugeriše da je Tito znao da Staljin neće stati sve dok pokušaj atentata na kraju ne bude uspešan. U nečemu što zvuči predaleko čak i za roman o Džejmsu Bondu, jedan od pokušaja protiv Tita uključivao je kutiju za nakit koja bi emitovala otrovni nervni gas kada bi se otvorila.
Pirjavec sugeriše da Titovo pismo nije bila prazna pretnja, već izjava o činjenicama o nameri koju je Broz sproveo u delo.
Ironično, Staljinova smrt donekle ide na dušu samom Staljinu . Vladao je sa takvom nemilosrdnošću - ubijajući svakoga ko mu je stao na put ili prkosio njegovim naređenjima - da je čak i njegov sopstveni bezbednosni tim bio paralizovan strahom. Na dan kada je doživeo moždani udar koji će ga na kraju ubiti, dao je stroga uputstva da ga ne uznemiravaju. Ljudi koji su ga videli na dan moždanog udara, uključujući njegovog naslednika Nikitu Hruščova, rekli su da ne pokazuje znake lošeg zdravlja. Posle sastanka koji je trajao do 4 sata ujutro, Staljin je otišao u krevet i raspustio stražare. Imali su stroga naređenja da ga ne uznemiravaju dok ih ne pozove.
Ali, kada je sunce tog dana zašlo, od ruskog lidera nije bilo reči.
Izveštaji kažu da su stražari videli da se u Staljinovoj sobi upalilo svetlo u 18.30, ali još uvek nije bilo reči od njega, i da su bili previše uplašeni da prekrše njegova naređenja.
Na kraju, u 22 sata, stražari su odlučili da moraju da uđu u prostoriju. Pronašli su Staljina kako leži na podu, nesposoban da se kreće ili govori. Sat mu se pokvario i zaustavio se u 18.30, što ukazuje na pad. Iz nekog razloga, čuvari nisu odmah kontaktirali medicinsku pomoć. Prvo su pozvali ministra državne bezbednosti, a potom i tajnu policiju. Možda su se pridržavali protokola, ali se Pirjavec slaže sa drugim istoričarima koji tvrde da je odlaganje bilo namerno – korišćenje vremena za prikrivanje ili uklanjanje dokaza. Nije pomoglo ni to što je Staljin zatvorio mnoge od svojih najboljih lekara tokom ranije čistke.
Kada je lekarska pomoć konačno stigla, vođa je bio paralizovan i povraćao je krv. Agonija je trajala nekoliko dana, na kraju se ugušio u svom krevetu u noći 5. marta.
Zvaničnim uzrokom smrti proglašeno je cerebralno krvarenje najverovatnije izazvano moždanim udarom. Uprkos činjenici da je Staljin ranije imao manje moždane udare, Pirjavec tvrdi da je tada 74-godišnjak bio otrovan kalijum-cijanidom. On ističe da je Staljin pomenuo Titovo preteće pismo nekoliko sati nakon moždanog udara.
Podsećanja radi, zabeleženo je i to da se 1955. godine – kada je posetio Beograd – Nikita Hruščov izvinio Titu za Staljinov pokušaj atentata i čestitao mu na preživljavanju.
(MONDO)
