Reditelj Emir Kusturica ispričao je jednom prilikom zašto je promenio mišljenje o Slobodanu Miloševiću.
Vest koja nije previše odjeknula u medijima - nakon više od 20 godina koncerata širom sveta Emir Kusturica je odlučio da okači gitaru i okonča svoju karijeru na čelu No smoking orkestra. Kusturica je u “Olimpiji“ 21. decembra održao svoj poslednji koncert pod imenom Emir Kusturica end No smoking orkestra.
Hvaljen i osporavan, jedan od najpriznatijih evropskih ali i svetskih reditelja uvek je dizao prašinu bilo svojim filmovima bilo svojim istupima u javnost. Često je imao i političke izjave, ili bolje reći, često je govorio o politici ne libeći se da, baš kao i u svojim filmovima, kaže ono što misli. Svidelo se to nekome ili ne. Jedan od najzanimljivijh intervjua dao je pre nešto više od 10 godina kada je govorio o Slobodanu Miloševiću, Miri Marković, krštenju, ocu... On je u svojoj knjizi "Smrt je neprovjerena glasina" napisao da je u jednom trenutku poverovao da je Slobodan Milošević čovek koji ima viziju.
"Poverovao sam, između ostalog, i što je moj otac Murat, koji je bio stub moje životne arhitektonike govorio: da nema Miloševića, nas partizane bi zapišavali po ulicama. Ne zaboravite da je to bilo vreme kada je Vuk Drašković, kao vodeći opozicionar, poručivao da će svako ko Raškom zemljom bude nosio turski, ili bilo čiji drugi barjak osim srpskog, ostati i bez ruke i bez barjaka. Hteo sam čak i da istetoviram Miloševićev lik na ramenu. Voleo sam da mogu tako nekome intenzivno da pripadam, ali on nije do kraja ispunio tu moju želju da vodi zemlju koju volim i kojoj pripadam, i koja me do kraja stavlja pod nečiji autoritet. On nije bio taj", rekao je 2011. Kusturica u intervjuu za Vreme.
Kusturica je tada rekao da je shvatio da je Milošević čovek koji nije u stanju da vodi supermarket, a ne državu, kada su svi njegovi napori da srpski narod održi u koheziji, što su nastojali i drugi, propali pod pritiskom njegove žene i šahovske igre koju je gubio i počeo da se ponaša kao direktor preduzeća koje je bankrotiralo, a na kao neko ko je branio do kraja interese svog naroda. Na pitanje da li nešto duguje Slobodanu Miloševiću i da li mu je isti taj Milošević omogućio da dobijete državljanstvo SR Jugoslavije, Kusturica je rekao:
"Ne dugujem njemu, niti bilo kome drugom, i to je deo one slobode koju mogu sebi da priuštim, jer mi niko ne ispostavlja bilo kakve račune. A to državljanstvo SRJ sam preveo na crnogorsko kada sam shvatio da počinje bezumna Miloševićeva igra u kojoj su njegova žena i njena frizura postajale cilj njegove životne borbe. Milošević je i na kraju svoju ideju i životnu viziju iskazivao u Hagu kao zbir posveta svojoj ženi, gde je najvažnije bilo da svojoj Mirjani, gimnazijskoj ljubavi, ostavlja utisak nepobedivog čoveka koji je sve što je imao posvetio njoj. No pre toga sam postao meta Marka Miloševića. Bio sam označen kao neko ko predstavlja Srbe u najgorem svetlu, ali sam saznao da je autor tog pamfleta bila gospođa Marković. To je išlo dotle da su me tokom jednog od putovanja za Pariz fizički izbacili iz prve klase na avionskom letu za koji sam imao uredno kupljenu kartu. Ja sam tada rekao da u Srbiju, kao ni u Sarajevo, nikada više neću zakoračiti. I nisam, sve dok me Vojislav Koštunica, koji je postao predsednik SRJ, nije lično pozvao da dođem".
U tom intervjuu Kusturica je govorio i o svom krštenju, ocu i Sarajevu. Na konstataciju da je jednom prilikom rekao da je počinio grešku kada je poistovetio Sarajevo sa političarima koje nije poštovao, Kusturica je rekao da ga je nakon toga stvarnost demantovala.
"Sarajevo je postalo monolitan etnički grad, koji simulira multietničnost. Utoliko Sarajevu ne pripadam ovakav kakav jesam. Ne pripadam u svakom smislu - intelektualnom, emocionalnom i nacionalnom. Nema nijedan od znakova koji bi činili moje uporište intelektualne stabilnosti, što je bio slučaj tokom mog odrastanja, sazrevanja i prvih filmova koje sam uradio braneći duh toga grada koji više ne postoji. Sarajevo je stvarni multietnički koncept doživljavalo kao jedan od retkih gradova u periodu titoizma koji je u ravnopravnosti između nacija i harmonizaciji njihovih odnosa doveo do rezultata. Harmonizujući odnose između Muslimana, Srba i Hrvata, Sarajevo je dobilo simptome građanskog života. A to se izgubilo u onom trenutku kada sam video da se valja rat, kada su u ratu počele da se spaljuju Andrićeve knjige, a njegova bronzana glava kotrlja u Drinu", rekao je tada Kusturica.
On kaže da je zamenio građanski identitet nacionalnim kroz porodicu.
"Oca pre svega, koji je bio zagledan u ideale. To je izvor mog identiteta. Moj otac se zvao Murat, ali on je pre svega bio Srbin, čak i više od onoga što moj ukus može da primi. Drugi aspekt, kulturološki, je mnogo značajniji, jer se i Andrić, koji je moj literarni i filozofski ideal, vezao za ovu stranu, ona stradava najviše i kada čovek bira gde će, logično je da je uz one kojima je najteže. To je bila moja odluka. Tu odluku sam doneo kada sam shvatio da je nemoguće biti Jugoslaven. Moja ideja krštenja je bila više socijalnog porekla, jer je moje shvatanje religije bilo uspostavljeno više na nivou kulture religioznosti, tako da mi pripadanje tradiciji nije teško palo. Dapače", rekao je Kusturica.
(MONDO)
