OBJAVITE OVO KAD UMREM: KOSOVO TREBA PRODATI! Tijanićeva ispovest: Došao je u 6 ujutru i tražio da mu nabavim 4 bombe...

Ove godine srpsko novinarstvo obeležava deceniju kako među nama nije jedan od najboljih ikada u ovoj profesiji. Tog 28. oktobra 2013. godine umro je Aleksandar Tijanić. Dve godine pre toga Tijanić je dao svojevrsni testament-intervju studentkinji Fakulteta političkih nauka Jeleni Petrović, zahtevajući da on bude objavljen u NIN-u posle njegove smrti.

Istakao je da je otpuštan najviše od svih novinara, ali da nikada nije dobio nagradu

"Ono što sam ja uradio u jugoslovenskom novinarstvu, to je da sam počeo da pišem o politici kao o sportu, a o sportu kao o politici. To je frapiralo ljude. Otpuštan sam možda najviše od svih novinara, godinu dana proveo sam u emigraciji i nikada nisam dobio nijednu novinarsku nagradu. I ne treba mi. Nagrade ne primam", rekao je Tijanić.

Napomenuo je da se nikada nije krio iza pseudonima.

"Ja nemam hrabrosti da budem kukavica. Ku*čim se da ljudi ne bi videli moj strah. I da me zbog tog kukavičluka ne prezru. Zato se pravim hrabar u situacijama koje su ludačke. Ovo što sam radio poslednjih dvanaest godina, to nije novinarstvo, već borba za glavu, za život. Neki moji prijatelji novinari su ubijeni, neki su poludeli, a neki su napustili profesiju. Na početku svog bavljenja novinarstvom nisam radio ljudima ono što radim poslednjih dvanaest godina, ili je bilo vrlo malo vređanja, psovki, ponižavanja. Ali isto to oni rade meni", rekao je Tijanić.

Govoreći o ubistvu Slavka Ćuruvije, Tijanić se prisetio te 1999. godine. 

"Sećam se '99, tih dana se vrtelo pitanje: hoće li ubiti Ćuruviju ili mene? Ćuruvija je tvrdio da će mene, i ja sam nažalost isto. Sve dok Slavko nije dao neku izjavu kako mu je Mira Marković plakala na ramenu. Znao sam da sam ja sledeći! Živeo sam u atmosferi: 'Zar si još živ?!' Ili, 'zar si još u Srbiji'?", priseto se tada Tijanić.

Rekao je i kako je bio prijatelj i neprijatelj moćnih.

"Najdirljiviji momenat u mom životu je bio jednog jutra oko šest. Neko je zazvonio. Otvorio sam, to je bio moj otac. Bio sam zaprepašćen, šta će on tu. Pomislio sam da mu je loše i da treba da ga vodiom u bolnicu. Ušao je, skuvao sam mu čaj, a on mi je pružio papir šta treba da mu nabavim. Na papiru je pisalo: automat, hekler i četiri bombe. A onda mi reče: 'Vidi, ja pretpostavljam da će tebe ubiti, nabavi mi ovo'! Ja mu kažem: 'Ne razumem'! A stari će na to: 'Nabavi mi sve ovo sa papira, i reci mi ko je sve odgovoran za tvoje ubistvo. Ja ne mogu da te sahranim i da te ne osvetim'. I šta reći na sve ovo? Osim da je nedostojno čoveka da o tome govori u javnosti. Ispričao sam sada i ostaviću kao svedočanstvo u knjizi. Bio sam i prijatelj i neprijatelj moćnih", istakao je Tijanić.

Prema njegovim rečima nije mogao ni da sanja da ću ikada postati neki novinar, a kamoli direktor ili glavni urednik.

"Ja sam sin nekadašnjeg vojnog pilota. Hteo sam samo da pišem i da od toga mogu da živim. Imao  sam jako teško detinjstvo, vrlo siromašno smo živeli. Troje dece. Imali smo da jedemo, ali ništa više od toga. Leta su mi prolazila čitajući. Nisam voleo školu! Ocene mi nikada nisu bile važne, osim što sam voleo da imam peticu iz književnosti. Čitao sam manijački, satima, 'pljačkao' sam biblioteke. Sve što je bilo odštampano i za čitanje, ja sam pročitao. Klasici su odigrali bitnu ulogu u mom formiranju. I danas volim da čitam. Najviše Umberta Eka", rekao je Tijanić.

Napomenuo je da je njegova moć u tome da piše i da zvoni i da laje.

"Ponekad pomislim da moja karijera i nije moja. Sa nevericom čitam neki svoj stari tekst, i čudim se kako je napisan kvalitetno, to ne liči na mene. Spisak mojih neprijatelja je - ko je ko u Srbiji od najmoćnijih ljudi. Kako bih preživeo te neprijatelje, ja sam moram da budem zvonar Bogorodične crkve: ružan, grbav, nikakav. Ali da zvonim vrlo jako i daleko. I u tome je moja moć. Ne sastoji se u tome da nekoga otpustim ili zaposlim, objavim ili ne objavim , već je cela moja moć sadržana u tome da pišem i da zvonim i da lajem. I da ljudi klji me ne vole moraju da me čitaju i kažu: Jeb*m mu mater, jeste skotina, ali ovde ima nešto", rekao je tada Tijanić.

Istakao je još tada da lagano umire "stojeći na nogama kao dinosaurus."

"Opet znam i ko su mi prijatelji. To su ljudi iz razreda iz prištinske gimnazije. Mi se nalazimo jednom mesečno. Otpevamo nekoliko naših kosovskih pesama i jedemo sudžuk koji nam pošalju naši prijatelji Albanci sa Kosova. I imam nekoliko kumova od kojih je najmlađe prijateljstvo - petnaest godina. Vrlo teško stičem poverenje u nove ljude, niti se trudim. Imam suviše godina, i moj krug u kojem se krećem je zatvoren. Lagano odumirem stojeći na nogama kao neka vrsta ludog dinosaurusa", rekao je on.

Govoreći o novinarstvu, Tijanić je rekao da duboko prezire profesiju kojom se bavi, kao i sebe.

"Novinarstvo, to je sloj robova. Ne znam ni sam šta tražim skoro četiri decenije u novinarstvu. Duboko svestan da nisam bio dovoljno dobar košarkaš da bih otišao u NBA ligu, poražen tom činjenicom prihvatio sam ono što mi se nudilo - da postanem novinar. Novinarstvo sam upisao društva radi. Znao sam da mogu dobro da pišem, a bilo je sporno da li mogu dobro i da mislim. Zapazio me je profesor Sergej Lukač. Za sve je on kriv. Odveo me je u NIN, ali zato na fakultet nikad više nisam ušao. Kada sve saberem, napisao sam hiljade tekstova, ali samo desetak koji mogu da izraze ono što ja mislim. Jeste moj stav da Kosovo treba prodati. Nemamo mi snage da ga fizički zadržimo. Mi smo bivši hegemoni Balkana. Rođen sam u Metohiji, u gradiću, u Podujevu. To je moj kraj. Kršten sam u manastiru Dečani, koji za mene predstavlja najlepši pravoslavni hram na svetu. Sve uspomene su mi tamo. Nemam danas nikoga na Kosovu, čekaju me samo Dečani", rekao je tada Tijanić.

(MONDO)