Aleksandar Tijanić bio je jedan od najuticajnijih novinara na ovim prostorima.
Ove godine je tri decenije od raspada Jugoslavije. I danas, kao i mnogih godina unazad, u celom regionu se postavljaju slična pitanja - ko je najveći krivac, ima li nevinih, da li je moglo drugačije.
Na neka pitanja je u jednom intervjuu dao nekadašnji ministar u vladi Slobodana Miloševića, novinar Aleksandar Tijanić. Prema njegovim rečima bilo je suđeno da se raziđemo ali je naša sramota što smo se razišli ubijanjem.
"Ovo je Balkan, ovde samo loši, pokvareni i zli pre ili kasnije dođu na svoje. U svakoj generaciji, svakih 50 ili 70 godina zli počiste dobre. I za dva milenijuma vi dobijete ono što mi danas jesmo. Statistički, Srbi i Hrvati mi svakih 10 godina morali imati jednog nobelovca ali neće ga imati još 50 godina. Zato što smo takvi", rekao je Tijanić gostujući tada na HRT.
On je rekao da u ovom ratu ima više i manje krivih, ali nevinih nema.
"Milošević je jedan od glavnih krivaca za raspad Jugoslavije. Da li to znači da su Srbi kao celina najveći krivci za sve što se dešavalo – to je već ogromno pitanje. Ogromno je pitanje uticaja stranaca", rekao je Tijanić i dodao da se polovina u Srbiji stidi ovog rata, a da polovina u njemu nije učestvovala.
Na pitanje koliko kao Srbin oseća odgovornost za zločine koji su činjeni u njegovo ime u poslednjem ratu, Tijanić otvoreno kaže:
"Ne volim zločince, muka mi je od svakog zločina, žalim svaku žrtvu, niko nije ubijao u moje ime, gadim se svega toga, to nije bio moj rat. Dok nije završen, mene nigde nije bilo."
Govoreći o odnosu mnogih Srba prema Miloševićevom režimu, koji je kako kaže počivao ipak u početku na velikom konsenzusu a kasnije na velikom strahu, ističe da treba pogledati jednu situaciju koja je, kako napominje, za nas Srbe istorijski veoma čudna.
"Nijedan Srbin nije ostao da pogine na tvrđavi u Kninskoj Krajini. Tradicionalno Srbi vole da ih istorija pamti pa onda neki hrabar ostane na Kninskoj tvrđavi jer hoće tu da sačeka “Oluju”, i da ga tu ubiju pa da ga generacije pamte kao nekog ko je poginuo na Kninskoj tvrđavi. Nije ostao nijedan. Nijedan srpski oficir nije odbio Slobino naređenje da povuče vojsku sa Kosova. Nijedan nije ostao i rekao – Evo ja ću da sačekam NATO i da poginem na svetoj kosovskoj zemlji. Nijedan. Nego su se vraćali na kamionima i tenkovima, pokazivali tri prsta i pevali. Prva srpska vojska koja je išla sa Kosova i pevala. Momci su bili srećni što su preživeli i što se vraćaju kući. Nije im se ratovalo", rekao je u dahu Tijanić i nastavio:
"Kad je Milošević naredio specijalnoj policiji da puca u Srbe koji su došli iz cele Srbije da ga ruše, specijalna policija je odbila naređenje. Koji je stepen verovanja u tu politku na tri krucijalna mesta – niko se ne nađe među Srbima ko toliko veruje u tu politiku da je spreman da umre za nju. Umrli su samo oni koji nisu mogli da pobegnu i povuku."
Tijanić je rekao da se nijednoj žrtvi ovog rata ne može ništa reći, već se može samo zaćutati.
"Jednom za vreme rata me zove čovek iz Sarajeva. Gruvaju bombe. Nezavisni radio smešten u podrumu. Pita me čovek:
- Kako ne možete da zbacite Miloševića, šta radite?
- Čoveče 12 posto je mobilizacija uspela u Beogradu, neće ljudi u rat. Situacija je takva. Ovde hodaju ljudi iz Krajine i Knina sa pištoljima nisko pripasanim. Beograđani beže svuda.
U tom trenutku čujem bombe. I tad mu kažem da prestajm da razgovaram.
- Sve što mi kažeš i svaku uvredu koju mi kažeš dok ti padaju bombe po glavi primam na sebe. Reci mi sve, ja neću ništa reći.
Šta da kažeš ljudima koji su u ratu izgubili nekog svog, kojima je srušen dom", konstatovao je Tijanić.
U pomenutoj emisji Tijanić je govorio i o tome zašto je ušao u Miloševićevu vladu, zašto je iz nje izašao, o Đinđiću, Miri Marković.
"Četiri godine od kada je Milošević došao na vlast nisam mogao da objavljujem nijedan tekst. Izbačen sam tada iz Saveza komunista, jedine stranke u kojoj sam bio, jer sam u danu kada je Milošević došao na vlast za zagrebački “Danas” napisao protiv Osme sednice koji se završava rečima – Noćas je počelo nešto što ne znam kako će se završiti, ali osećam strah od toga", rekao je Tijanić.
Ističe da je napisao hiljade tekstova protiv Miloševićeve politike ali da je ušao u vladu kada je potpisan Dejton.
"Ušao sam u vladu posle potpisivanja mira u Dejtonu kada su se zagrlili Franjo Tuđman i Milošević prvi put javno pošto su napravili koreografiju oko svog malog organizovanog rata u kojem su stvarni bili samo mrtvaci. Sve ostalo je bila koreografija", rekao je Tijanić i dodao:
"Sve vreme rata Tuđman i Milošević nikada nisu prekinuli kontakte, slali su emisare, imali su direktnu telefonsku vezu. Sve su organizovali od početka do kraja."
Napomenuo je da je bio u vladi 6 meseci, ali pod uslovom da ne prima platu od vlade, nije hteo obezbeđenje, stan, kola. Kako naglašava čim su počele demonstracije kada je Milošević ukrao izbore on je iz te vlade izašao.
"Ja sam jedini Srbin koji sam rekao da ne želim da radim sa Miloševićem jer je ukrao izbore. Za 12 godina svoje vladavine Milošević nije imao disidenta jer su svi znali šta podrazumeva bekstvo od njega ili neslaganje sa njim.
O tome da li je u vladu ušao jer je bio ucenjen uslugama koje mu je činila Mira Marković, Tijanić je rekao:
Niko me nikada ničim nije ucenio. Stvar je malo složenija. Trajao je sukob jedne grupe okupljene oko tajkuna Bogoljuba Karića i nekih velikih tajkuna okupljenih oko Slobe koji su učestvovali u ratu i bili ratni ovo i ono. Njemu je smetalo za poslove ta čitava struktura, radili su mu o glavi. Lično mislim da je on sa pokojnim Mitevićem savetovao Miru Marković da napravi JUL. I koristili su JUL za borbu protiv Slobinih tajkuna a Miru sam prvi put upoznao uz hrvatsku pomoć. Zagrebački “Start” je tražio intervju sa njom i tada sam je prvi put upoznao. Ne znam zašto joj se dopalo da pije kafu sa mnom. Popio sam tako desetak puta kafu sa njom."
Ističe kako je u jednom trenutku porodica Milošević tražila registraciju TV “Košava” ali da je on kao ministar za informisanje to odbio. Govoreći o Zoranu Đinđiću, Tijanić kaže da su njih dvojica bili vrlo dobri prijatelji.
"Ja sam mu vodio kampanju 1993. uz onaj slogan - “Pošteno”. Tada je Đinđić pregovarao sa Miloševićem da uđe u vladu i da bude premijer socijalističke vlade. Računali smo da bismo ga što ranije pacifikovali i da bismo mogli da spasemo Srbiju 5-6 godina divljanja novih ratova i sankcija. Shvatio sam da je izolacija Srbije uključujući i bombardovanje politički projekat Miloševića. Samo u uslovima sanitarnih sankcija, samo u uslovima izolacije Srba od sveta, samo u uslovima straha od tajne policije, mafija, kontrolisanih medija je mogao da produžava svoju vlast iz godine u godinu", rekao je Aleksandar Tijanić.
(MONDO)
