KO JE MIRKO VUČUREVIĆ - OTAC NAJBOGATIJE SRPKINJE: Nije imao šta da jede, preko noći zaradio milione, umro kao podstanar

Mirko Vučurević, poznati fudbalski radnik i biznismen, preminuo je 13. avgusta 2019. godine posle teške bolesti. Vučurević je primer osobe koja nije imala šta da jede i obuče, postao je uticajna osoba kojoj su sva vrata otvorena. Pogrešnim poslovnim potezima izgubio je bogatstvo i život okončao u iznajmljenom stanu. Njegova ćerka Vukica Vučurević važila je za jednu od bogtijih Srpkinja, a znala je u danu da potroši i više od 30.000 evra. 

U rodni Banatski Dvor je, posle ratova, doveo i obezbedio oko 300 izbeglica iz Bosne i Hercegovine. Sazidao je Hram Svete Petke koji je kasnije poklonio Srpskoj pravoslavnoj crkvi, školu “Đura Jakšić” (fiskulturna sala, info kabinet…), a u sklopu školske zgrade se nalaze i seoska biblioteka i predškolska ustanova. Asfaltirao je puteve, napravio fudbalski stadion i reformisao FK Budućnost. Sva deca iz Dvora dobijala su novogodišnje paketiće, a mnogi humanitarnu i pomoć prilikom zapošljavanja. Mirko je veliku podršku imao u braći Vojislavu, Ljubomiru, Danilu, Obradu i Branku.

Stadion “Mirko Vučurević” bio je prvi privatni u zemlji. Kapaciteta 3.500. Igrao je fudbal u Vojvodini, Železničaru iz Zrenjanina, Rusandi, Jedinstvu iz Paraćina (gde je upoznao suprugu Radmilu), Varteksu iz Varaždina i Švajcarskoj.

"Jedva sam se oženio. Radini nisu hteli da čuju da se uda za fudbalera, ali je na kraju pobedila ljubav. Čak sam se zbog njenih suza vratio, posle samo pola godine, iz Varteksa", pričao je on.

Tračak nade pojavio se kada je sreo Luku Maleševa, fudbalera Crvene zvezde, sa kojim je bio cimer u novosadskim danima. Uspostavljen je kontakt sa Lazarom Tasićem. Igrao je za francuski Bulonj. Mirko se se rado prisećao:

"Nisam prošao probu i bio sam tužan. Ipak, Tasić me, u toku šetnje na Lamanšu, tešio: "Jednog dana ti ćeš doći po mene mercedesom”, a ja nisam mogao da kupim ni lutku tek rođenoj ćerki!

Otkaz zbog šamara

Naredni pokušaj bio je Sošo, klub fabrike automobila Pežo. Zvezda je bio Dobrosav Krstić. Nije mu puno trebalo da otkrije Mirkov “talenat”, pa ga je uputio kod komšija. Preko granice u švajcarski Granž klub, koji je pripadao fabrici satova Nivada. Vučurević se seća i prve apanaže:

"Dobio sam 15.000 dolara što je u ono vreme bila velika suma. U tom klubu sam bio stalni član prve ekipe. Ipak…

Poput Mirka poseban talenat nije imao još jedan fudbaler iz Jugoslavije Miroslav Ćiro Blažević, koji je već tada planirao da se posveti trenerskom poslu. Pošto je završio srednju ekonomsku i Vučurević je tražio uhlebljenje.

I posrećilo mu se. Uz pomoć kluba počeo je da radi u fabrici, jer od fudbala nije moglo da se živi. Kao u filmu. Fizikalac, regler, predradnik, a kada se razboleo šef odeljenja, direktor ga je unapredio. Već tada Vučurević nije dao na sebe. Ovako je to objašnjavao:

"Prihvatio sam ulogu šefa uz jedan uslov: da odlučujem ko će da bude otpušten. Direktoru je to bilo čudno, ali je prihvatio moj stav. Sve sam tada znao da radim, pa sam sebe doživljavao kao nezamenljivog. Ali, došao je crni “petak”. Prišao mi je Anri, muž gazdine bratanice i pitao me: “Gde je Manolo?” A Manolo je bio mladi Španac kome sam dao 10 slobodnih dana jer se ženio. Nisam znao da na to nemam pravo. Anri se okrenuo i glasno rekao: “Prljavi stranci.” Pitao sam ga šta je rekao. Ponovio je. Onda sam ga, onako muški, ošamario! Dobio sam momentalni otkaz. To je za mene bio kraj sveta. Izašao sam iz fabrike, ali tražio sam da me u ponedeljak primi gazda.

Maks Šnajder, vlasnik Nivade, nije bežao od razgovora. Maks je tražio da se Srbin izvini, a od Anrija da primi izvinjenje. Vučurević nije prihvatio predlog. U većem društvu svojevremeno se prisetio tih dana:

"Maks je bacio naočare na sto i rekao: “Nećeš da se izviniš?” A ponovio sam uz objašnjenje: “Ne. Ja nisam razbojnik! Povredio me je kao čoveka pred 35 ljudi koji me vole kao oca.” Gazda je, potom, pitao Anrija šta on misli. A Anrijev odgovor je bio: “On ili ja.” I gazda mi je tada rekao: “Idi u proizvodnju”, a Anriju: “Kako hoćete.” I… Mirko je, ipak, ostao u Nivadi.

Od Pekinga do Buenos Ajresa

Napredovao je do trgovačkog putnika. Posao je cvetao iako su ga saplitali na svakom koraku. Nije se predavao. Uspeo je da sa Nivadom uđe u trgovinski lanac Mitros i to je bio preloman trenutak, ali nije bilo lako. Putovao je od Pekinga do Buenos Ajresa! Ali, u trgovačkom poslu osnovna uputstva dobio je od ljudi iz Geneksa i Ineksa, nekad naših najboljih trgovačkih firmi preko kojih je prošao novu životnu školu. Oni su mu otvorili sva vrata u Jugoslaviji i svetu. Brzo je shvatio da nema trgovine bez trampe – u svakom smislu. Po principu on njima satove, oni njemu svilu, patike, žito…

Nivada više nije bila samo fabrika satova već, zbog načina Mirkove trgovine, mnogo više od toga: veliko izvozno-uvozno preduzeće. Vremešni Šnajder nije imao dilemu. Pozvao ga je u kancelariju.

"Mirko, moje vreme polako ističe. Imam dva sina, ali baš i nisu za posao. Zato tebi ostavljam fabriku pošto sam siguran da će nastaviti da funkcioniše, samim tim i oni će biti obezbeđeni!"

Grom iz vedra neba, ali i prilika kakvu vispreni Vučurević nije propustio. Uslov je bio da Šnajder ostane u firmi dok bude mogao da hoda. I tako je odrpani Hercegovac, s početka priče, 1991. postao vlasnik Nivade, a gazda Maks je ostao još četiri godine, do smrti.

Nikada nije krio koja je šifra za uspeh:

"Pošten odnos prema radu i pažljivo slušanje ljudi koji su mi bili naklonjeni. Naravno, veoma je važno i prepoznati sreću, u svim odnosima, čuvati je i negovati", govorio je on.

Brak sa Radom, koja je malo pre njega otišla na onaj svet, oplemenilo je rođenje ćerke Vukosave, kasnije poznate kao Vukica koja je jedno vreme bila predsednik kluba.

Zahvalnost Maksa Šnajdera

Poslednjim pismom koje je čitao rabin, uoči Šnajderove sahrane, Vučurević se još jednom našao u epicentru zbivanja.

"U svojim poznim godinama upoznao sam, i angažovao, čoveka, koga sam zavoleo kao svog trećeg sina i koji je dva puta spasao Nivadu od bankrota. Njegovo ime je Mirko Vučurević. Njemu sam zahvalan do današnjeg dana…” A i ja sam njemu zahvalan, još više. Kao i mom Mitru, koji mi je dao život. I dok je rabin čitao to Maksovo pismo nisam mogao, bez obzira na sav moj hercegovački ponos, da zadržim suze. Plakao sam, što kažu Vojvođani, kao kiša", govorio je Vučurević.

Skupo plaćena naivnost

Budućnost iz Banatskog Dvora je 2003/04. i 2005/06. igrala u elitnoj ligi Srbije i Crne Gora, a od polovine sezone preselila se u Zrenjanin gde se prethodno ugasio slavni Proleter. Klub je promenio ime u Banat, ali nije naišao na dobrodošlicu u Karađorđevom parku, iako je vremešni objekat Vučurević renovirao svojim sredstvima. Optuživali su ga da je uticao na gašenje Proletera.

Slično se desilo i Banatu. Mnogima je (često iz najbližeg okruženja) verovao na reč što mu se obijalo o glavu.

Pomoć crno-belima

Vučurević je skoro dve decenije bio član najužeg rukovodstva Partizana. Neretko nesebično je davao iz svog džepa. Imao je i plaćenu funkciju, ali nikada nije uzimao novac. Vučurević nije imao dilemu:

"Partizan može bez svakoga, ali ne i bez Žarka Zečevića. On je alfa i omega našeg kluba, sporta uopšte. Poštujem rad i Ćurkovića i Bjekovića, ali Partizan jednostavno ne može bez svog generalnog sekretara", govorio je Vučurević.

Vučurević se potajno nadao da će biti predsednik crno-belih, ali tu počast nije doživeo.

"Bio bih presrećan, ali znam da je to samo želja koja se nikada neće ostvariti", rekao je on.

Vučurević nije krio veliko prijateljstvo sa Mihaljom Kertesom, dugogodišnjim direktorom Uprave carina SRJ i Jovicom Stanišićem, bivšim načelnikom Službe državne bezbednosti. Navodio je da je bio u dobrim odnosima sa Titom, Miloševićem, Košutnicom...

(Mondo/Vesti)