Američki ambasador u Beogradu Kristofer Hil prisetio se razgovora sa Milanom Milutinovićem i Slobodanom Miloševićem.
Američki ambasador u Beogradu Kristofer Hil otkrio je zašto mu je "pala vilica" kada je sa nekadašnjim predsednikom Srbije Milanom Milutinovićem ali i kakvo je mišljenje imao o Slobodanu Miloševiću.
Govoreći o raspadu Jugoslavije, Hil kaže da je mislio da će ekonomske tenzije biti najveći problem, ali se ispostavilo nešto potpuno drugačije.
"Iskreno, tada smo smatrali da će ekonomska pitanja biti najveći problem u držanju zemlje na okupu. Ja sam radio u ekonomskom odeljenju, i redovno smo upoređivali dohodak po glavi stanovnika u različitim krajevima Jugoslavije. Sećam se da kada biste uzeli dohodak po glavi stanovnika u državnom sektoru na jugu, recimo u Uroševcu, i dohodak nekoga iz Slovenije – bili su jednaki. To je značilo da je Slovenija slala mnogo novca južno. To nam je delovalo neodrživo i mislili smo da treba obratiti pažnju na privredu. Mene je u tom smislu potpuno iznenadilo ponovno pojavljivanje etničkih rivalstava koja su na kraju dovela do raspada političkog sistema i njegove nemogućnosti da se suoči sa njima. Taj politički sistem nije uspeo da se odmakne od komunističkog navijanja koje je uključivalo mnogo onoga štoi nije bilo istinito – ljudima je govoreno da je nešto istina, a nije bilo. Nismo videli da će se tako desiti. Videli smo ekonomske tenzije, a ispostavilo se da će ekonomske tenzije biti najmanji problem", rekao je Hil u intervjuu za Nedeljnik.
Prisećajući se razgovora sa Slobodanom Miloševićem, Hil kaže da je on bio "veoma razuman kada je reč o dijalogu".
"Sa njim je bilo lako pričati. Povremeno bi bilo frustrirajuće što bi govorio neke stvari i mislio da ćete poverovati u njih. Znali smo da nije glup, pa smo se pitali da li misli da smo mi glupi. Jer nije postojalo nijedno drugo objašnjenje što bi govorio te stvari", rekao je Hil.
Američki ambasador je i objasnio svojevrsnu urbanu legendu prema kojoj mu je Milan Milutinović u vreme Rambujea rekao - Kris, hajde da uđemo u NATO.
"Ne nikada nije to tako rekao. Ono što je rekao je otprilike ovako: 'Znamo da imate problema da nađete nove lokacije za stacioniranje NATO i američkih trupa, jer vas Evropljani više ne žele. Zato vas i zanima Kosovo, svesni smo toga. Pa hajde možda da poradimo na tome'. Bio je to jedan od trenutaka u diplomatiji kada vam vilica padne. Kada ne možete da poverujete šta ste upravo čuli. No, u svakom slučaju nisam verovao da on veruje u to, a prilično sam siguran da nije ni on", rekao je Hil.
"Izdajniče, smenjen si"
Podsećanja radi, o Rambujeu je svojevremeno govorio i prof. Vladan Kutlešić, koji je sa srpske strane bio zadužen da vodi tajne pregovore o pravnoj budućnosti Kosova i pojačanoj autonomij.
"Godinu dana pre Rambujea, u Beogradu, u apsolutnoj tajnosti, mi počinjemo razgovore sa Amerikancima o Kosovu. O tome znaju samo četiri čoveka. U veoma dobroj i konstruktivnoj atmosferi, u februaru 1998. došao je Džim O'Brajan, specijalni savetnik Medlin Olbrajt i jedan od ljudi od njenog najvećeg poverenja. On je boravio u Beogradu neprekidno od februara do maja 1998. godine i nas dvojica smo radili na tekstu koji je trebalo da reši status Kosova. Polako smo radili, nikakve rokove nismo imali. Moram da kažem da je on vrhunski pravnik. U tom periodu samo je nakratko otišao u SAD, na petnaestak dana, jer mu se rodila ćerka, posle čega se vratio. Do 1. jula smo imali urađen samo početak sporazuma i govorili o konturama konačnog teksta. Naš rad je išao u pravcu proširivanja autonomije Kosova. Došli su onda godišnji odmori, Džim se vratio u SAD uz dogovor da u avgustu nastavimo. Ipak, do toga nikada nije došlo, jer se na terenu desilo nešto što ja i dalje ne znam, ali nešto što je srušilo dobru atmosferu nas i Amerikanaca i prekinulo rad. Od tada nema saradnje i posao staje sve do Rambujea", rekao je svojevremeno Kutlešić za Nedeljnik.
On i O'Brajan su dakle radili na pravnom sporazumu dok su u isto vreme u Beogradu, takođe, u tajnosti radili Milan Milutinović i Kristofer Hil, po pitanju vojno-policijske akcije na Kosovu.
"I nekad dođemo ranije i čujem šta pričaju. Mogu da tvrdim i da potpišem da se Hil sa velikom naklonošću, razumevanjem i savetodavno obraćao Milutinoviću o tome kako da se sprovodi akcija na Kosovu, ali mu je istovremeno stavljao ograničenja koja su sadržana OEBS pravilima o unutrašnjim sukobima. I onda ja čujem, mogu da citiram šta sam čuo: Milane, ne sme zeleno da bude na terenu, samo plavo. Značilo je da ne sme vojska tu da bude, nego policija. 'Ako nema dovoljno plavog, farbaj zeleno u plavo'. 'Ne sme avijacija, smeju helikopteri', 'ne smeju tenkovi, smeju BPR-ovi, ništa preko 80 mm'. To su bila pravila OEBS-a koja su Amerikanci tražili da se poštuju", prepričava Kutlešić.
Kutlešić, koji bio član državne delegacije na ovim mirovnim pregovorima, priča kako je tamo ponovo sreo svog starog poznanika Džima O'Brajana.
"Onda počinje Rambuje. I mene stavljaju u delegaciju. Država stavlja politički drugorazrednu delegaciju. To mi je bilo čudno. A na još jednom primeru mi je bilo još čudnije. Na odlasku na aerodrom, bila je subota, Gorica Gajević me zove kod nje, iako nisam član SPS. Ja dolazim kod nje i ona u suzama, drhtavom rukom mi uručuje koverat i kaže 'od prijatelja za porodicu'. I plače, njoj je jasno, ali meni nije jasno i shvatim da je novac. Na aerodromu ću dobiti to isto od policije, sa garancijom da će mi čuvati decu. Ništa ne traže zauzvrat. Ja iz tog zaključujem da je bio strah državnog vrha šta će se dogoditi", kaže Kutlešić i nastavlja:
"U dvorcu smo bili zaključani. Ništa se ne radi. Rukovodstvo konferencije, Petrič i Majorski traže da se odmah piše, a mi tražimo da se utvrde principi. I ništa se ne radi tri dana. Trećeg dana, ja vidim u hodniku Džima. Mahnem mu, mahne on meni i kasnije za večerom priđemo jedan drugom. Džim kaže: 'Vladane, hajde da radimo, ovde se ništa ne radi.' Ja mu kažem da nemam ovlašćenje, jer sam sad samo član delegacije. On kaže: 'Okej, ali da znaš da nije dobro.' Posle dva dana, on kaže: 'Ovo definitivno nije dobro, hajde da krenemo gde smo stali u julu.' Ja kažem - okej. Došao je kod mene u sobu oko 22.30 i nas dvojica smo počeli rukom da pišemo tekst sporazuma bez vojnog dela. Tekst sporazuma je bio na nivou slabijem od amandmana iz 1974, ali je podrazumevao pojačanu autonomiju, sa paralelnim institucijama i belgijskim modelom federalizma. Ta pojačana autonomija je predviđala i podelu policijskih poslova po američkom modelu: savezna i pokrajinska policija. Bio je to prihvatljiv model", objašnjava Kutlešić.
On dalje prepirčava kako su se stvari dešavale redom.
"Kad smo završili, bilo je oko pola četiri ujutru, Džim mi kaže: 'Meni se ovo sviđa, probudi svoju delegaciju, ja ću moju.' To mi je pokazalo da je on u stvari bio glavni na celoj zapadnoj strani. Mi ih sve probudimo i onda je on govorio, ja sam ćutao. Mene je samo Ratko Marković podržao, Šainović i Štambuk su ćutali. Džim kaže: 'Ovo je solidna osnova za razgovor, ja ovo šaljem za Vašington, vi šaljite za Beograd, vidimo se večeras.' Ja sam otišao da spavam. Te večeri oko pola devet je stigao kripto telegram koji je potpisao ministar spoljnih poslova Žika Jovanović. Pisalo je: 'Izdajniče, smenjen si. Dolazi Milan Milutinović da preuzme pregovore.' Ja pošaljem Miloševiću šifrovani telegram: 'OK, ja se vraćam za Beograd', a on mi vrati šifru da budem tu i da niko ne sme da me dira. Ali Milutinović je odbio taj tekst sporazuma. Ništa me nije ni pitao, niti razgovarao o tome. I onda smo dobili razvoj situacije koja je dovela do bombardovanja", kaže Kutlešić.
(MONDO)
