Žaklina je rodila bliznakinje za koje su joj lekari rekli da su umrle ubrzo nakon rođenja, ali devojčice nigde nisu sahranjene niti je vršena njihova obdukcija. Samo su nestale.
Prošlo je više od trideset punih godina otkako Žaklina Antanasijević iz Vranjske Banje traga za istinom o svom porođaju i traži svoje dve devojčice za koje su joj rekli da su preminule ubrzo po rođenju. Želi da upozna svoje bliznakinje, za koje čvrsto veruje da su žive, iako su marta 1992. godine, sudeći prema izjavama lekara, umrle ubrzo nakon rođenja.
"Porodila sam se 18. marta 1992. godine u Vranjskom porodilištu i rodila bliznakinje za koje se dan kasnije ispostavilo da su preminule. Obdukcija nije rađena, na groblju nisu sahranjene, a bolnički papiri koje sam prikupila su sve same žvrljotine", priča Žaklina sećajući se svakoga dana trudnoće koja je okončana gubitkom dvoje dece.
"Na prvi pregled sam otišla posle trećeg meseca ni ne sluteći da će trudnoća početi da mi se vodi od toga dana. Trudnoću mi je vodila jedna doktorka, druga obavljala ultrazvučne preglede, a treća me je porađala. Porodila sam se u devetom mesecu iako sam uvidom u dokumentaciju, videla da u uputu iz Doma zdravlja stoji da je to bilo između 6. i 7. meseca, dok u otpusnoj listi piše da sam se porodila između 7. i 8. meseca, a naveden je i pogrešan datum - 20. Mart. Vodenjak je počeo da mi curi 18. marta kada sam se javila u dispanzer za žene. Istog dana sam se i porodila", priseća se Žaklina koja kaže da je već po ulasku u porodilište dočekana kao "zločinac".
"Doktorka kojoj ni dan danas ne znam ime iz sveg glasa je vikala na mene: 'Zašto nisi došla odmah!', neprestano je ponavljala, dok je babica samo stajala pored nje i ćutala. Bila sam skamenjena od straha", priča Žaklina koja kaže da su se njene bliznakinje potom rodile jedna za drugom i da nije bilo nikakvih komplikacija. Sve je, kako kaže, proteklo bez ikakve hiruške intervencije, bez ijednog jedinog šava.
"Babica je nakon porođaja uzimajući bebe stalno ponavljala kako su mnogo male, dok je doktorka samo ćutala. Potom su me prebacili na kraj sale gde mi je odmah prišla medicinska sestra sa injekcijom. Pitala sam je zašto mi daje injekciju, a ona je samo odgovorila: 'Da ti zaustavim mleko'", kaže Žaklina.
Sutradan, doktor joj saopštava da su njene bliznakinje preminule, jedna odmah po rođenju, druga narednog dana. Na njen plač i zapomaganje i želju da ih vidi, odgovorio je samo da ne može.
Nakon godinu dana, ponovo je zatrudnela i rodila sina, ali je još jednom u bolnici doživela traumatično iskustvo i novu borbu, ovoga puta za sopstveni život.
"Naredne godine odlazim opet u porodilište. Izbacuju me iz sale kao životinju. Puzala sam na kolenima i plakala, molila da uđem u salu da se porodim, ali tri puta su me izbacivali. Četvrti put kada sam puzala po podu, primili su me, ali nisam ni uspela da se podignem na krevet jer mi je vodenjak naglo pukao. Počela sam da padam u šok, dok su svi počeli da trče i viču kako ću iskrvariti. Vodenjak mi je prilikom pucanja prepolovio grlić materice i jedva sam ostala živa", seća se ova majka još jedne proživljene traume i kaže da je nakon porođaja živela u stalnom strahu da joj neko ne ukrade sina, kao njene bliznakinje.
Nažalost, Žaklina je ubrzo krenula da vodi i bitku za zdravlje svog sina jer se ispostavilo da je izgubio vid na jednom oku usled olabavljenog očnog mišića.
"Moj sin je imao strabizam po vertikali koji niko nije primećivao u početku. Usledili su dolasci u Beograd, lečenje, operacija oka. Pritisak prilikom pucanja vodenjaka oštetio mu je očni mišić, tako da je i njemu uništeno normalno detinjstvo, normalan život. Pre nekoliko godina išao je na još jednu operaciju u Moskvi, srećom je sada dobro, ali je moj život uništen do temelja", priča ova majka koja, kako kaže, nikada nije prestala da traži svoje bliznakinje.
"Znam da ću ih jednom pronaći ali za sve to mi je potrebno mnogo snage. Nema dana da ne pomislim na njih", kaže ona. Žaklina dodaje i da je prilikom prikupljanja bolničke dokumetacije doživela mnoge neprijatnosti, ali i da se iznenadila kada je videla otpusnu listu nakon rođenja sina.
"Jedna radnica je vikala iz sveg glasa: 'Znam te ja, ti si ona koja traži mrtvu decu!'. Ljudi koji su se u tom trenutku našli oko nas su bili skamenjeni. Uspela sam nekako da joj odgovorim: 'A jesi li ih ti zakopala?', seća se Žaklina i kaže da je na otpusnoj listi njenog sina pisalo da je uputna i završna dijagnoza mrtav plod, a da je ispod toga pisalo - rođeno muško dete.
Ipak, najveće zaprepašćenje Žaklina je doživela nakon odgovora patologa koji joj je pisano potvrdio da obdukcija njenih bliznakinja nije rađena. S druge strane, u komunalnom preduzeću odgovorili su joj da njena deca nisu sahranjena niti na jednom Vranjskom groblju, već je u takve namene tada korišćena spalionica u Zdravstvenom centru. Međutim, u toj zdravstvenoj ustanovi krematorijum u to vreme nije postojao, niti danas postoji.
(Mondo)
