Siniša Kovačević je dramski pisac, reditelj i književnik.
Dramski pisac i književnik Siniša Kovačević gost je u petnaestoj emisiji “LIČNO sa Petrom Latinovićem” koja se svake srede emituje na portalu MONDO od 20h.
Na početku razgovora govorimo o dve njegove predstave "Godine vrana" i "Sveti Sava". Kako je sam Kovačević umeo da kaže - nema drame posle koje nisam nazivan – antisrbinom, antikomunistom, teheranskim i vatikanskim plaćenikom. A šta mu je u tom smislu donela predstava “Godine vrana”.
"Donela mi je je ponovo jedan atribut, koji sam skoro i zaboravio a to je da sam srpski nacionalista i da je komad šovinistički i da je do te mere prožet određenom vrstom šovinizma, da bi bilo gotovo nemoguće igrati ga u Zagrebu. Ali ne možete vi pustitit sebi da vas opterećuje tuđe opaske. One mogu biti jako tačne, ali i jako glupe i zlonamerne", rekao je Kovačević.
Govoreći o predstavi "Sveti Sava" koja je ostala upamćena između ostalog i po tome što je 1990. u Novom Sadu dočekana sa ovacijama a kasnije nasilno prekinuta u Beogradu, Kovačević kaže da mu priča o tome kod njega izaziva izrazitu nelagodu.
"Žarko Laušević je igrao Rastka Nemanjića, a kasnije monaha Savu. Igrao ga je genijalno pa je zato i dobio Sterijinu nagradu. Oko te predstave se, kolokvijalno rečeno, digla frka kako je to blasfemija, da je to napad na sveca. Naravno u tome je uzela učešće i crkva a i ove udbaške partije koje su tog trenutka formirane širom Srbije. A onda je počeo jedan odijum koji se sručio na Žarka i mene, ali prvenstveno na Žarka. Njegovo lice je bilo i više nego poznato, iza sebe je imao nekoliko uspešnih filmova i serija. Njega su ljudi prepoznavali na ulici, a mene nisu. Ali sam doživeo da me ovde ispred hotela Moskva jedan starac pljune. U to vreme nije bilo mobilnih telefona, ali sam dobio fotografiju na kojoj je moje dete sa drugom dečicom na stepeništu obdaništa u koje je išla. Dobijao sam pretnje na ovaj stabilni telefon. Nije bilo prijatno. Žarko je kroz taj kaštik prošao neuporedivo gore. A sve je to bilo potpuno nepotrebno. Niti je taj komad takav kakvim je predstavljen, niti je on na bilo koji način unizio ulogu Rastka Nemanjića u srpskoj nacionalnoj i crkvenoj istoriji. Prosto je u tom trenutku to poslužilo kao jedan žeton u jednoj prljavoj političkoj partiji pokera koja se igrala tih dana. Poenta je bila da se napravi taj skandal koji je bio i više nego potreban i to je urađeno sa nekim navijačima koji su dobili po sto maraka da dođu i sa studentima Bogoslovije koji su izmanipulisani", rekao je Kovačević.
Prema njegovim rečima sve je to organizovao DB preko nekih ljudi koji "danas leže u Aleji velikana".
"Ja njihova imena još ne želim da pominjem. Rećiću vama posle emisije, nek se zna. Neka ta informacija bude posejana na još nekoliko mesta. Od ljudi koji bi mogli o tome da znaju više, a pod uslovom da žele da svedoče o tome, su Aleksandar Berček i Žarko Laušević. Drugi su poumirali i nek im Bog da rajsko naselje. Nemojte da ja sada uriniram po njihovim humkama", rekao je Kovačević.
Ističe da ne veruje da će za života dočekati da se "Sveti Sava" ponovo zaigra kod nas.
"Mene kad hoće da napadnu i hoće da me uvrede unutar tog političkog ringa onda kažu da sam pijandura, pedofil i da sam pisao “Svetog Savu”. Ne verujem da ću dočekati da se ta predstava ponovo zaigra. To vam je život. Ne mogu ni da zaboravim a ni da oprostim. To nije hrišćanski ali ono što ja mogu da uradim je da ne govorim o tome. To su vrlo teške rane", rekao je Kovačević.
Prisetio se Kovačević još jedne svoje predstave. Reč je o komadu "Čudesni" koji je trebalo da se igra u Narodnom pozorištu, ali nikada premijera nije ugledala svetlost dana.
"Ja sam radio predstavu “Čudesni” u Narodnom pozorištu kada je Srpska napredna stranka došla na vlast. Podsećanja radi, oslobodioci su 1944. parkirali svoje džipove, doduše bili su to džipovi druge vrste, i sve one glumice koje nisu uspele da se udaju za partizanske generale a imale su veze sa nemačkim oficirima – sve su one zaglavile na robiji. Dva glumca su ubijena a najveća srpska glumica tog doba Žanka Stokić potpuno skrajnuta. Oduzeta joj je građanska čast. E tako su naprednjaci parkirali drugu vrstu džipova ispred Naroddnog pozorišta, budući da ja nisam bio u preterano prisnim odnosima ni tada a ni sada, prva stvar koju su uradili, doduše bez parabeluma i kožnih mantila, ušli su u probnu salu i prekinuli rad na toj mojoj predstavi. Ona je prekinuta iz samo jednog jedinog razloga – zato što sam je ja radio", rekao je Kovačević.
O tome kakvi smo mi Srbi, istaknuti dramski pisac kaže da je odgovor na to pitanje težak.
"Nemojte mi to pitanje postavljati. Težak je odgovor. Mi Srbi smo, kad smo dobri, najbolji ljudi na svetu. A kad ne valjamo, ništa ne valjamo. Imamo tu sklonost prema zađevicama i podelama. Imamo sklonost ka mitomaniji. Ne prema mitovima, mit kao takav nema loš predznak. Nemojte ga nikad tretirati pežorativno, mit je stub nosač mentaliteta i identiteta jednog naroda. Dakle skloni smo podelama, nedovoljno smo obrazovani, skloni idolatriji. Treba nam nešto što je jedan umni Srbin rekao pre par stotina godina – knjige braćo moja, a ne zvona i praporci. Treba nam obrazovanje, obrazovanje, obrazovanje. Treba nam demokratija, trebaju nam slobodni mediji, treba nam sloboda pre svega", rekao je Kovačević.
O tome kako kao narod ponekad zaboravljamo neke bitne stvari, Kovačević kaže da to jeste problem.
"Ja ne mogu da zaboravim da svi ti ljudi koji su se radovali svakoj bombi koja pada na srpska porodilišta se sada dočekuju na crvenom tepihu. To je problem. A problem je i to što je neko od političara do juče imao mesarsku radnju i klao goveda. A onda je skinuo tu krvavu kecelju, taj krvavi nož ćušnuo negde u čošak, izašao pred mesnicu, stavio novu tablu na kojoj piše prodaja voća i povrća i rekao – ja sam sad vegan. I vi ste zaboravili to da je on klao goveda. I sad krka čvarke krišom. Ne da nije vegan, nego jede sirovu čigericu i danas, ali ste zaboravili to. E takvih je srpska politička scena prepuna danas", rekao je Kovačević.
Govoreći o aktuelnoj situaciji u vezi sa Kosovom, Kovačević ističe da ono niko ne može da nam otuđi.
"Kosovo niko ne može da nam otuđi, i što god se više trude da nam ga otmu, ono je više naše. Kosovo niko nema pravo da ga da. Niti je to ičija babovina. Niko nema pravo da da 15 posto neke teritorije koja je smeštena u identitet. Niko nema prava da se odrekne srpske Patrijaršije. Potrebno je ići korak po korak u toj reintegraciji. Često se postavlja pitanje – šta biste vi sa milion Albanaca? Pa dobrodošli milion Albanaca. To je milion građana Srbije, to je nekoliko stotina vrhunskih sportista. To su vredni ljudi koji znaju da prave novac. Da li bih imao nešto protiv 70 albanskih poslanika? Naravno da ne bih. Da li bih imao nešto protiv šest albanskih ministara u vladi? Naravno da ne bih ako su stručni i kompetentni za posao kojim se bave", rekao je Kovačević.
O čemu je sve još Siniša Kovačević govorio, pogledajte u emsiji "LIČNO sa Petrom Latinovićem".
(MONDO)
Priča o predstavi “Sveti Sava” kod mene izaziva izrazitu nelagodu. Žarko Laušević je igrao Rastka Nemanjića, a kasnije monaha Savu. Igrao ga je genijalno pa je zato i dobio Sterijinu nagradu. Oko te predstave se, kolokvijalno rečeno, digla frka kako je to blasfemija, da je to napad na sveca. Naravno u tome je uzela učešće i crkva a i ove udbaške partije koje su tog trenutka formirane širom Srbije. A onda je počeo jedan odijum koji se sručio na Žarka i mene, ali prvenstveno na Žarka. Njegovo lice je bilo i više nego poznato, iza sebe je imao nekoliko uspešnih filmova i serija. Njega su ljudi prepoznavali na ulici, a mene nisu. Ali sam doživeo da me ovde ispred hotela Moskva jedan starac pljune. U to vreme nije bilo mobilnih telefona, ali sam dobio fotografiju na kojoj je moje dete sa drugom dečicom na stepeništu obdaništa u koje je išla. Dobijao sam pretnje na ovaj stabilni telefon. Nije bilo prijatno. Žarko je kroz taj kaštik prošao neuporedivo gore. A sve je to bilo potpuno nepotrebno. Niti je taj komad takav kakvim je predstavljen, niti je on na bilo koji način unizio ulogu Rastka Nemanjića u srpskoj nacionalnoj i crkvenoj istoriji. Prosto je u tom trenutku to poslužilo kao jedan žeton u jednoj prljavoj političkoj partiji pokera koja se igrala tih dana. Poenta je bila da se napravi taj skandal koji je bio i više nego potreban i to je urađeno sa nekim navijačima koji su dobili po sto maraka da dođu i sa studentima Bogoslovije koji su izmanipulisani.
To je organizovao DB preko nekih ljudi koji danas leže u Aleji velikana a koje ja još uvek ne želim da pominjem. Rećiću vama posle emisije, nek se zna. Neka ta informacija bude posejana na još nekoliko mesta. Od tih živih ljudi koji bi mogli o tome da znaju pod uslovom da žele da svedoče o tome su Aleksandar Berček i Žarko Laušević. Drugi su poumirali i nek im Bog da rajsko naselje. Nemojte da ja sada uriniram po njihovim humkama.
Mene kad hoće da napadnu i hoće da me uvrede unutar tog političkog ringa onda kažu da sam pijandura, pedofil i da sam pisao “Svetog Savu”. Ne verujem da ću dočekati da se ta predstava ponovo zaigra. To vam je život. Ne mogu ni da zaboravim a ni da oprostim. To nije hrišćanski ali ono što ja mogu da uradim je da ne govorim o tome. To su vrlo teške rane.
Ja sam radio predstavu “Čudesni” u Narodnom pozorištu kada je Srpska napredna stranka došla na vlast. Podsećanja radi, oslobodioci su 1944. parkirali svoje džipove, doduše bili su to džipovi druge vrste, i sve one glumice koje nisu uspele da se udaju za partizanske generale a imale su veze sa nemačkim oficirima – sve su one zaglavile na robiji. Dva glumca su ubijena a najveća srpska glumica tog doba Žanka Stokić potpuno skrajnuta. Oduzeta joj je građanska čast. E tako su naprednjaci parkirali drugu vrstu džipova ispred Naroddnog pozorišta, budući da ja nisam bio u preterano prisnim odnosima ni tada a ni sada, prva stvar koju su uradili, doduše bez parabeluma i kožnih mantila, ušli su u probnu salu i prekinuli rad na toj mojoj predstavi. Ona je prekinuta iz samo jednog jedinog razloga – zato što sam je ja radio.
Nemojte mi to pitanje postavljati. Težak je odgovor. Mi Srbi smo, kad smo dobri, najbolji ljudi na svetu. A kad ne valjamo, ništa ne valjamo. Imamo tu sklonost prema zađevicama i podelama. Imamo sklonost ka mitomaniji. Ne prema mitovima, mit kao takav nema loš predznak. Nemojte ga nikad tretirati pežorativno, mit je stub nosač mentaliteta i identiteta jednog naroda. Dakle skloni smo podelama, nedovoljno smo obrazovani, skloni idolatriji. Treba nam nešto što je jedan umni Srbin rekao pre par stotina godina – knjige braćo moja, a ne zvona i praporci. Treba nam obrazovanje, obrazovanje, obrazovanje. Treba nam demokratija, trebaju nam slobodni mediji, treba nam sloboda pre svega.
Ne mogu da zaboravim da svi ti ljudi koji su se radovali svakoj bombi koja pada na srpska porodilišta se sada dočekuju na crvenom tepihu. To je problem. Problem je i to što je neko od vaših političara do juče imao mesarsku radnju i klao goveda. A onda je skinuo tu krvavu kecelju, taj krvavi nož ćušnuo negde u čošak, izašao pred mesnicu, stavio novu tablu na kojoj piše prodaja voća i povrća i rekao – ja sam sad vegan. I vi ste zaboravili to da je on klao goveda. I sad krka čvarke krišom. Ne da nije vegan, nego jede sirovu čigericu i danas, ali ste zaboravili to. E takvih je srpska politička scena prepuna danas.
Kosovo niko ne može da nam otuđi, i što god se više trude da nam ga otmu, ono je više naše. Kosovo niko nema pravo da ga da. Niti je to ičija babovina. Niko nema pravo da da 15 posto neke teritorije koja je smeštena u identitet. Niko nema prava da se odrekne srpske Patrijaršije. Potrebno je ići korak po korak u toj reintegraciji. Često se postavlja pitanje – šta biste vi sa milion Albanaca? Pa dobrodošli milion Albanaca. To je milion građana Srbije, to je nekoliko stotina vrhunskih sportista. To su vredni ljudi koji znaju da prave novac. Da li bih imao nešto protiv 70 albanskih poslanika? Naravno da ne bih. Da li bih imao nešto protiv šest albanskih ministara u vladi? Naravno da ne bih ako su stručni i kompetentni za posao kojim se bave.
