Majka devojčice kojoj su dve drugarice poginule 3. maja u OŠ "Vladislav Ribnikar" se oglasila i ispričala koliku traumu ima njeno dete, a i ostala deca.
Tog 03.05. ubijeno je devetoro dece i čuvar u OŠ "Vladislav Ribnikar" na Vračaru, za vreme školskog časa. Deca koja su svedočila tragediji su traumatizovana, roditelji se trude da im pruže podršku, osećaj sigurnosti, stručnjaci da im ublaže strahove i odagnaju košmare, a onda sedam dana nakon masakra stiže obaveštenje da bi deca trebalo da se vrate regularnoj nastavi. Odluka je nekoliko dana kasnije ipak preinačena.
Marija Ilić Paović, mama jedne učenice sedmog razreda ove škole, čije su dve bliske drugarice stradale u masakru na Vračaru, pričala je za portal Žena o svojim strahovima. "Pričala sam sa raznim psihoterapeutima i svi su saglasni da je to trauma najvišeg stepena za dete. To je kao da je neko pucao u vas dok vas je majka držala u naručju. Kada se dogodi tako nešto, mislim da je najgora stvar koja može da se dopusti da se ostavi roditeljima da donose odluku oko toga šta je za njihovo dete najbolje. Takođe, ono što se moglo čuti od struke ovih dana je da je za decu lekovito da budu zajedno", navodi Marija Ilić Paović i dodaje da je i prema njenom mišljenju jedina odluka koja bi imala smisla da se škola izmesti i da sva deca budu zajedno sa svojim nastavnicima.
"Bilo koja odluka koja podrazumeva da i jedno dete pati i nema opciju isceljenja od traume u zajednici nije dobra odluka. Jedina odluka koja bi u ovom slučaju obuhvatala svu decu i imala smisla bi bila izmeštanje dece na drugu lokaciju gde mogu da provode vreme svi zajedno sa svojim nastavnicima. Takođe smatram da je kraj radne školske godine bio apsolutni imperativ", ističe Marija.
"ZAGRLIM DETE, A SUZE JOJ TEKU BEZ GLASA!" Majka učenice iz "Ribnikara" - prekinuto joj je detinjstvo u 100 SEKUNDI!
Marijina ćerka je u tragediji izgubila dve najbolje drugarice i kako nam je rekla, više ne želi da priđe školi. "Stalno ponavlja: 'To za mene više nije škola'. Kakvu ja tu odluku treba da donesem? Ta deca među kojima je i ona, kojima nije data opcija da zacele u zajednici, povlače se u sebe, neraspoložena su, nemaju volju da izlaze iz kuće da razgovaraju ni sa kim. Da li je podstrekujem da treba da ode u školu? Ne. Slušala sam šta govore neki od naših najboljih stručnjaka iz oblasti traume, da svaki povratak na mesto tragedije može kod dece da izazove retraumu koja se možda neće odmah pokazati, tako da ne razumem pasivni pritisak koji je izvršen da škola počne sa radom i da je pravo mesto isceljenja upravo mesto tragedije", kazala je zabrinuta žena.
U kontaktu je sa roditeljima nastradale dece i sa roditeljima dece koja su bila prisutna kada se tragedija dogodila. "Pored onoga sa čim se oni suočavaju što je rečima neopisivo i što se može osetiti samo kad ih pogledate u oči, ono što ih sigurno dodatno boli je reakcija na samu tragediju i događaji nakon tragedije. Da škola u kojoj su njihova deca izgubila život nastavi normalno da radi samo sedam dana nakon smrti njihove dece, mislim da to niko nije mogao ni da zamisli. Tog 03.05. OŠ Vladislav Ribnikar je prestala da bude škola, to je trebalo da postane mesto koje će sve buduće generacije podsećati na tragediju koja više nikad ne sme da se ponovi - memorijalni centar", smatra sagovornica.
Svi roditelji žele samo najbolje za svoju decu i da ovo ostavi što manje posledice na njih, ali u strahu su, kako ističe mama učenice iz Ribnikara, da zbog neadekvatne reakcije nakon tragedije to neće biti tako. Odluka je podelila decu, podelila je roditelje, ne vidi da bilo šta dobro iz svega toga može izaći.
"Sve ovo je preteško za njih, zagrlite dete uveče za laku noć a njemu teku suze, bez glasa...samo teku, ne mogu da spavaju, imaju noćne more, vrište, a kad konačno zaspe nadaju se da će se probuditi i da ce sve biti ružan san. Ovoj deci je prekinuto detinjstvo u roku od 100 sekundi. To je situacija u kojoj ostajete nemi. Šta to treba da izgovorite da ih uteši", rekla je.
(MONDO)
