"U 8.42 JE ZVONIO TELEFON, ĆERKU JE ZVALA DRUGARICA" - Ne mogu da te nađem: Majka devojčice iz Ribnikara o kobnom danu

"Vladislav Ribnikar“, nakon tragedije koja se dogodila 3. maja, u kojoj je dečak Iz pištolja ubio devet drugara i pripadnika obezbeđenja, dok je nastavnicu istorije i još tri đaka ranio.

"Za nas je i dalje 4. maj. Nama je sve jedan dan, to je takva vrsta osećanja. Nismo ni počeli sa fazom prihvatanja toga šta se desilo. Mislim da smo svi i dalje u ozbiljnoj traumi. Kada vam neko dva dana nakon tragedije, pošalje mail da vaše dete od srede treba da krene u školu, vi osećate jedan neverovatan strah, da vi u ime svog deteta trebate da donesete jednu odluku za neku situaciju koju ni vi ne možete da prihvatite, a kamoli da odlučite, da li je ta odluka dobra ili ne. Mislim da se glavni problem javio, kada je odluka koja je doneta, spuštena na roditeljski nivo.

Druga stvar, odluka je doneta dva dana nakon tragedije za koju su svi potvrdili da je nezapamćena stvar na koju niko nije bio spreman. Ne mislim da je posle dva dana bilo ko bio spreman da donese odluku i mislim da je to bilo suviše brzopleto. Nisu sagledani svi aspekti i to je razlog zbog čega je ceo ovaj haos nastao. Cirkus među roditeljima mora da prestane i da se shvati da smo svi mi na istoj strani. Mi čija deca ne žele da se vrate i roditelji čija deca idu tamo, svako radi ono što misli da je najbolje za njegovo dete. To rešenje bi moralo da bude takvo da obuhvati svu decu. Ako imate stručnjake koji kažu da je jedini put iseljenje i da sva ta deca, budu zajedno, a onda donesete odluku, gde to rešenje neće da obuhvati jedan deo dece, to nije rešenje. Mi smo iznevereni, nemamo rešenje za našu decu. Ovo što je predlog Vlade, za alternativna mesta, to je pokušavanje da se ublaži situacija koja u startu, nije rešena na pravi način", dodala je majka.

Marijina ćerka, do šestog razreda je išla u odeljenje sa učenicima iz VII-2 sa kojima je odrasla i u kome je izgubila dve najbolje prijateljice.

"Ona je sa decom iz VII-2 bila do šestog razreda, a onda je prešla u drugo odeljenje. Oni su odrasli zajedno. Mi smo tog 3. maja, bili u Beču. Jutro je počelo tako što je tog jutra u 8.42 zvonio telefon, moju ćerku je zvala drugarica koja je plakala na telefon i vikala, ne mogu da te nađem. Deca su bila potpuno izbezumljena. Mi smo čuli za tragediju, pre nego što su bilo koji roditelji saznali. Sve vreme smo bili na vezi. Mnogo je to teško za decu pogotovu kada niste prisutni, to je još jedno stanje u kome vam nije svejedno", kaže Marija i napominje da smo za ovu situaciju svi odgovorni kao društvo.

"Svi smo krivi. Ovo je ćelija našeg društva. Mislim da to možda po najviše osećaju roditelji koji su izgubili decu u ovoj tragediji. Sofijini roditelji koji su smogli snage da pričaju o tome, nisu uradili to da bi podelili svoju bol sa nacijom, oni su to uradili, da bi skrenuli pažnju i da je ovo upozorenje, da mi nešto treba da promenimo. Na jednoj od sahrana, ono što su roditelji ostavili
kao poslednju poruku na cveću je "Oprosti nam“. Ovo je krizna situacija najvećeg stepena, kojom se neformalno rukovodi.

Marija smatra da direktorka "Vladislava Ribnikara“, kao i pedagog i psiholog škole, snose odgovornost:

"Smatram, da i direktor, pedagog i psiholog te škole snose neosporno odgovornost, ako nikakvu drugu, onda moralnu. Direktorka škole se nije izjasnila u vezi ovog slučaja, sem u situaciji kada je prozvana od strane VII-2, da da ostavku. Tada je izašla i rekla da joj ništa formalno nije stiglo i to je prvo njeno oglašavanje. Sajt OŠ „Vladislav Ribnikar“, izgleda isto kao pre 3, maja, sem što je dodat račun da se uplati pomoć onima kojima je potrebna",  zaključila je Marija Ilić Paović u emisiji „Uranak“ na televiziji K1.

(Mondo/K1)