Poznati muzičar i pisac na Hrvatskoj radio-televiziji govorio o svojim izjavama o ratu, pesmama u kojem se pominje Radovan Karadžić i o svom odlasku iz Sarajeva.
Srpski rok muzičar Nenad Janković, koga cela bivša Jugoslavija bolje prepoznaje kao doktora Neleta Karajlića, gostovao je u emisiji Hrvatske radio-televizije "Nedeljom u dva" i govorio o nizu stvari koje mu u rodnom Sarajevu zameraju i kojima je optužen za veličanje Radovana Karadžića, najavom da će samo na tenku moći u grad u kojem se rodio i slično.
Pre svega, na svoju fotografiju na kojoj je prikazan sa šubarom i četničkim amblemom, Karajlić kroz smeh kaže: "Mislim da samo slep čovek ne može da vidi da je to foto-montaža. Ovako mi možete staviti i šal Dinama i Hajduka, da navijam za njih".
Kao drugo, da li je tačno da je rekao da u Sarajevo može da se vrati "samo na tenku"? "Ja sam 1992. otišao iz Sarajeva da ne bih vozio tenk. Da sam hteo da vozim tenk, verovatno bi ga našli. Tad je bilo dovoljno tenkova, a malo vozača. Ja sam protiv svakog oružja i upotrebe sile. Prema mojoj filozofiji, samo je izbegnut rat, dobijen rat. Samo ako se ne dogodi rat, imamo pobednike. Čim rat počne, svi su izgubili. To je moja filozofija. Ta rečenica je 'rekla-kazala', stvarno nemam šansi sada da uveravam nekoga ko je mogao da upotrebi tu strašnu reč 'tenk'. Mislim da je to potpuna glupost. S tim da je moj čin odlaska bio na neki način moj pokušaj da ostanem pacifista, kao što i jesam u svom životu.
Voditelj Aleksandar Stanković pitao ga je pitanje koje se tu nametnulo - zašto je otišao iz Sarajeva na početku rata? "Kao prvo, moje najveće razočaranje bilo je 17. novembar 1990. kad smo izgubili izbore i kad su nacionalne stranke, koje su na svaki način pokazivale da mogu da se pobiju svakome normalnom i iole politički pismenom. Naša jedina šansa bila je da se skupimo u malu gomilicu i da probamo da na izborima preko reformista i Ante Markovića dobijemo procenat ljudi u parlamentu koji bi taj neizbežni sukob na neki način zaustavio. Te nacionalne stranke su ušle na pet dana pre izbora u koaliciju i držali se za ruke, toga niko danas ne voli da se seća. Onog trenutka kad su oni napravili taj politički 'salto mortale', oni su dobili ogromnu većinu svojih glasača, jer je taj lukavi potez uspeo da uveri one koji nisu imali poverenja u druge da je sve u redu".
"Što se tiče drugog razloga. Već posle tih izbora je već u familiji bilo priča da ne bi bilo loše da odemo odavde, a tu se misli na odlazak sa ovih terena. Imao sam tada malu porodicu, supruga, ja i mala beba. I neki mi đavo nije dao mira, pa sam uspeo da izdejstvujem da snimimo poslednje, treće Nadrealiste, koji su u suštini moj prilog svemu što će se kasnije događati. To što sam uradio u trećim Nadrealistima, a uglavnom sam ja pisao scenarija i bavio se ratno-političkom tematikom, to je moja ostavština, što mogu da kažem šta će vam se dogoditi. I na to sam ponosan, da sam uspeo da uradim nešto da ljudi shvate šta sledi i u čemu aktivno učestvuju".
Karajlić tvrdi da nije ostao u Sarajevu jer u tim uslovima, kako kaže, ne bi mogao da sluša sve što se dešavalo i da ga "ne bi bilo" posle 15 dana. "Treći razlog je to da sam shvatio da ako dole ostanem, neću moći da preživim duže od 15 dana. Moj jezik ne bi mogao da sluša sve što se dole dešavalo. Imao sam opciju da ostanem i da me nema za 15 dana. Druga opcija je bila da odem na Pale i da vidim da li ima neki prazan tenk. I treća je bila da nestanem odatle i da odem u Beograd. I u skladu sa svojom idejom i pacifističkim pogledom na svet, otišao sam u Beograd".
Voditelj je podsetio Karajlića i na pesmu u kojoj je zajedno sa Emirom Kusturicom pevao i deo u kojem se pominje ime Radovana Karadžića, lidera Srba u Bosni i Hercegovini iz devedesetih i haškog osuđenika. "Da li ste sigurni da je to pesma o Radovanu Karadžiću? Nakon one strahote u Njujorku 11. septembra, krenula je na Zapadu žestoka histerija za neprijateljem 'Broj 1'. A tad smo već žestoko svirali po Zapadu. Naravno, prvi neprijatelj bio je Osama Bin Laden. Iz nekog svog poriva, napisao sam pesmu 'Wanted man', čovek sa poternice, gde sam hteo da na jednostavan i jasan način pokažem kako svaki sistem želi da ima nekog svog neprijatelja 'Broj 1'. I da taj sistem pravi određenu vrstu klackalice između onoga koga traže i onoga koji traže. Tu pesmu možete da nađete na YouTube, sa prevodom ili bez, divan je tekst. Unutar te pesme postojala je rupa od dva takta, kojom se najavljivao finalni, trijumfalni kraj te pesme, koji ide u neku vrstu kola, narodne muzike. Na originalnom snimku, ta rupa je potpuna tišina. Kad smo krenuli da pevamo tu pesmu uživo, shvatili smo da nam fali ta rupa i onda nam je pala ta ideja napamet da uzimamo stihove koje je narod smislio za one koji su traženi i na poternici. I prva nam je ideja bila da se to stavi u kontekst sa Radovanom Karadžićem, a pošto smo odgajani u socijalističkom sistemu gde si morao da imaš ključ, onda smo napravili verziju u kojoj imamo i deo o Fikretu Abdiću, tekst nije za televiziju i treća verzija je bila za Antu Gotovinu. Imali smo sve tri verzije, kao vrstu uvoda za trijumfalni kraj te pesme. 'Wanted man' i završava tekstualno sa tim rečima, 'Who will be Wanted man instead of me?'"
Na pitanje da li se, ipak, treba zaj**avati sa Radovanom Karadžićem, Janković je odgovorio: "Što mislite, da ja volim da vidim Radovana Karadžića? Nismo ga opevali, već sistem koji traži razbojnika, čoveka sa poternice. Njega nisam sreo, ni u kom obliku, ni njega, ni Aliju Izetbegovića, ni Pepija Kljujića. Jedini čovek koga sam sreo od političara u to vreme bio je Ante Marković. I to sam bio u sedmom redu, bio je tu Nenad Kecmanović, Kusta, Brega, Haris Džinović, Rade Šerbedžija... Druga stvar, nešto slično su me pitali i kad je bila nesrećna priča o 'Crko maršal'. Pitali su me 'Je li red da se zajebavaš sa maršalom?'. Ne znam da li je red, ali kroz celu karijeru sam koristio humor za pomeranje misli, granica slobode. Ni danas nisam previše daleko, ali me je Stefan odveo u klasičnu muziku, ali i unutar toga imamo duhovitosti koje pravimo".
Janković je za kraj tog dela razgovora pričao i priču o svom poreklu. "Moj dida je Srbin iz Knina, koji je početkom 20. godina prošlog veka došao u Sarajevo, tu je oženio Paulu Jelačić, Hrvaticu. Imali su četvoro dece. Moja majka bila je najstarija. Ona se udala za Srbina. Njen mlađi brat, Braco, je u Slavonskom Brodu oženio Hrvaticu. Njena sestra, takođe pokojna, udala se za muslimana. A najmlađi brat Boris je oženio Jevrejku. Da li stvarno mislite da u tom ambijentu u kojem sam odrastao može da se rodi neko koga ćete nazvati nacionalistom? Nikad o ovome nisam javno pričao, niti sam ikad dovodio u kontekst stradanja išta. Iz pijeteta prema svim žrtvama devedesetih ne želim to da spominjem. Podrazumevam i ljudi bi trebalo to da podrazumevaju, da istinski patim za svakom od tih 100 i nešto hiljada žrtava, a još više patim za svakim od tih milion i nešto od tih koji su morali kao ja da promene mesto boravka"
