Lidija Zdravković (29), albanolog po zanimanju, pre dve i po godine odlučila je da sa suprugom Bojanom iz Beograda krene u okolinu Vranja i pronađe kuću u kojoj bi samo povremeno boravili.

"Pošto je pristala da se vrati iz Beograda za početak smo živeli kod mojih roditelja u porodičnoj kući u centru Vranja. Lidijini roditelji takođe žive u Vranju, tako da su opet blizu ćerke. Ali kada je počela korona, postalo nam je pretesno. Dane smo provodili u istom prostoru i onda smo se dogovorili da potražimo vikendicu u okolini u koju ćemo moći da odemo kad god poželimo. Baš u tom trenutku se oglasilo Ministarstvo za brigu o selu svojim programom pomoći oko kupovine kuće i povratak mladih i mi smo se prijavili među prvima.

Zahvaljujući toj pomoći, danas živimo u selu Dubnica na oko šest kilometara od centra Vranja, sa tri sina i ovo je od pre godinu dana naš stalni dom. Mladi koji su u dilemi selo ili grad ne treba dugo da se dvoume. Sela, ako nisu baš neka zabačena, bez struje i vode, pružaju užitak veći nego grad. Pre svega zbog širine prostora, slobode da šetate po svom dvorištu, da ste po čitav dan u prirodi čim izađete iz kuće. Naša ima oko 70 kvadrata i plac od 20 ari", priča Bojan Zdravković (36), glava porodice.

Deca su na oku sve vreme dok se igraju. Čist vazduh, bašta, sve su to velike prednosti života na selu. Pomoć od 1,2 miliona dinara, koliko su 2021. dobili od Ministarstva za brigu o selu, im je, kaže, mnogo značila, jer pre dve godine cena kuća i placeva nije bila ni približno visoka kao danas.

"Za kupovinu kuće uz pomoć države, odnosno nadležnog ministarstva, trebalo je da ispunimo neke uslove, među kojima su i da nemamo nikakve nepokretnosti u svom vlasništvu. Sve smo ispunjavali i stvarno smo vrlo brzo potpisali ugovor i za 20 dana postali vlasnici prve nekretnine u životu, što je dobar osećaj", priča Bojan.

Imali su sreću da je kuća bila u dosta dobrom stanju, građena od čvrstog materijala. Ima vodu, struju, bunar, u blizini je osnovna škola, prodavnica, crkva... "Ja sam, potom, počeo polako da je sređujem, krečim i posle godinu dana prošlog avgusta smo se uselili. Dodatni razlog našeg preseljenja u selo je i što smo mogli da radimo od kuće. Ja sam završio Višu šumarsku školu, Lidija fakultet, tako da nam ni to nije prepreka da odemo iz centra Vranja", napominje Bojan.

Bojan dodaje da mu se posebno dopada što ponovo ima priliku da popriča s komšijama u selu koje ima oko 200 kuća. Dopada mu se i što su jedni drugima na usluzi. Zajednički se pije kafa, obeležavaju slave... "U gradu je toga sve manje. Ne znate ko vam je prvi komšija i niko se nikome više ne javlja. Ovde postoji stari srpski običaj da ti je komšija kao najrođeniji i do toga se drži", kaže Bojan.

Posle kupovine kuće, od prethodnog vlasnika su kupili i plantažu pod lešnikom sa oko 120 sadnica koje su u punom rodu, tako da je to dodatni izvor prihoda. "Lane smo ispekli i 100 litara rakije od šljive, što je odlično za prvu godinu života na selu", naglašava Bojan Zdravković.

BONUS VIDEO: 

kurir televizija SELO DUBICA U VOJVODINI NAJPRE SE ZVALO MARGITA, a ime se vezuje za legendu o KRVAVOJ SVADBI: Uzeli mladu, pa naišli na vojsku...

(MONDO/Politika)