Vuk Drašković govorio je o svom prijateljstvu sa Žarkom Lauševićem i tragediji koja je nažalost obeležila njegov život.
Srpski pisac i nekadašnji ministar i političar, Vuk Drašković, govorio je o nedavno preminulom glumcu Žarku Lauševiću, sa kojim je decenijama bio blizak prijatelj i sa kim je bio u kontaktu sve do njegove smrti od posledica teške bolesti.
Drašković je rekao da je tragedija koja je u velikoj meri obeležila Lauševićev život, ubistvo Podgoričana Dragora Pejovića i Radovana Vučićnića u leto 1993, zapravo podelila njegov život na pola - na period od rođenja do tih ubistava, pa na period nakon toga. "Postojala su dva Žarka Lauševića. Jedan do 1993, a drugi od 1993. pa evo do poslednjeg dana njegovog života. On je napisao 'Rođen sam 1960, a umro 1993. godine'. Umro je, dakle, te godine kada su vandali, huligani, u ime odbrane 'srpstva', predvođeni nekim političarima, sveštenicima srpske crkve upali u Jugoslovensko dramsko pozorište, na prostački način prekinuli predstavu 'Sveti sava', jer se njima nije sviđalo kako je Žarko Laušević igrao Svetog Savu. Predstava je prekinuta, uzalud je Žarko pokušavao na toj predstavi da opominje, da preklinje da pogledaju predstavu. Došli su da je prekinu pre nego što su je i videli. Nije vredelo", rekao je Vuk Drašković gostujući na K1 televiziji.
"Onda su usledile užasne pretnje smrću, likvidacijom i pod dejstvom tih pretnji, a čak i po nagovoru policije, koja je preozbiljno shvatala te pretnje, a bilo je vreme zla, kada se ubijalo, on je nabavio pištolj i taj će pištolj koji mesec kasnije da opali u Podgorici i da dvojicu ljudi liši Života i da samog Žarka liši života, prema njegovom sopstvenom priznanju i muci. On od 1993. godine živi život velikog mučenika, veliku patnju i bol, koga se nikada, nikada nije mogao da oslobodi, ni u zatvoru, ni posle zatvora, ni u izbeglištvu u Americi, ni po povratku iz Amerike", dodao je pisac.
Vuk Drašković govorio je i o prekinutoj predstavi "Sveti Sava" u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, kada je i Vojislav Šešelj, do tada Draškovićev prijatelj i kum, bio među onima koji su prekinuli predstavu Siniše Kovačevića. "Bio sam prijatelj sa čovekom i sina sam mu krstio, koji je bio glavni dirigent tog vandalizma u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Ne bih uopšte da pričam o politici, a ovog puta moram pomenuti, bio je predsednik stranke koju sam vodio, Srpski pokret obnove. Posle toga što se desilo u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, grom je udario u naše prijateljstvo i nikad se nije sastavilo, niti će se sastaviti. Taj čovek od te 1993. godine nikad nije ispuštao iz usta Žartoka Lauševića, koristio je sve moguće nastupe, prilike, da ga vređa na primitivan način, čak i nekoliko dana pred Žarkovu smrt, dok se on bolan rastajao sa dušom u bolnici, on je na televiziji sa nacionalnom frekvencijom primitivno, prostački nasrnuo na Žarka i nazvao ga kako ga i uvek nazivao 'nacionalnim izdajnikom'. E, u tome je naša tragedija. Kada doline tako primitivno i prosto obaraju i ruše vrhove, a vrlo malo imamo vrhova kao narod, a previše dolina".
Kako su se Laušević i Drašković upoznali? "Nas je ta tragedija, nesreća i zlo koje se desilo u JDP-u zbližilo i postali smo veliki prijatelji. Po izlasku iz zatvora zapala ga je centralna uloga u moj romanu 'Nož', Alije Osmanovića, družili smo se, prisustvovao sam snimanju, posmatrao sam oba Žarka Lauševića - jednog pred kamerama, kad igra Aliju Osmanovića, i drugog Žarka, kad izađe ispred kamere. Bio je to divan, plemeniti čovek, pun bola koji mu je senčio lice. Voleo je da se smeje, da i šale priča, ali od te 1993. godine, on se nikad nije nasmejao čisto. I osmesi su mu bili osenčeni tugom i bolom koji je nosio u sebi".
Kakav je bio Žarko Laušević kao književnik? "Veliki književnik, koga naši mali književni žiriji nisu hteli da prepoznaju da vide, i nije jedini koga neće da vide", rekao je Vuk Drašković.
Družili su se i dok je Laušević u Njujorku teško radio da bi preživeo i imao za porodicu. "Radio je teško, družili smo se najčešće kod njega, u jednom stanu na Ruzvelt ajlendu, to su socijalni stanovi i tu smo satima, satima vodili razgovore, metafizičke, filozofske, religijske... Ponajmanje smo pričali o politici i o tome što je njega bolelo i to nije krio, a ja nisam hteo da diram u tu ranu, da ga ne povređujem. Sjajne je večere spremao. Ti Boško ne znaš kakav je on sjajan kuvar bio. Bio je vrh glumišta, doajen. Bio je sjajan pisac. Bio je sjajan slikar, ljudi ne znaju kakve su njegove slike, ali ne za javnost, već za sebe. Sjajan šahista. Mislilac. Ta tragedija od 1993. godine od njega je napravila zaista filozofa i mislioca, sa jednog drugog sprata posmatrao je život i mnoge tajne koje raspojasani u slavi ne primećujemo i ne uviđamo. Ne uviđamo da je ovaj svet, kakav je - da je, sazdan od naizgled nepomirljivih suprotnosti. Jedna bez druge ne mogu. Ne može dan bez noći, Bog bez đavola", dodao je Drašković.
Laušević i Drašković često su igrali šah, poslednju međusobnu partiju glumac je dobio, a revanša nije bilo, jer nisu stigli od njegove teške bolesti. "Naš poslednji duel u šahu dobio je ubedljivo. Za šahovskom tablom bili smo kao na frontu, niti ja, niti on ne voli da gubi. Nekad bih pobeđivao ja, nekad on, a zadnji put me zaista dobro smlatio. Željno sam iščekivao revanš, sa njim se desilo šta se desilo i nije to bilo doba za revanš, mada, da sam ga tražio, on bi ga pružio. Ali ja nisam hteo da u tim okolnostima zakazujem revanš. Kako da zakazujem revanš kad je sav u bolovima snimao celog 'Ruskog konzula'?"
ŽARKO LAUŠEVIĆ JE UMRO 1993. GODINE! Drašković: Borili se protiv njega u ime "srpstva", KRSTIO SAM SINA jednom od njih!
"Ruski konzul" je takođe film koji je nedavno snimljen po romanu Vuka Draškovića. Laušević je imao ogromnu želju da dovrši taj film. "Ne samo 'Konzula', i Kalkanske krugove je snimao bolestan. Bio je tvrdoglav, na svoju štetu. Nikad nije hteo da nešto počne, a ne završi, pa neka košta koliko košta. Po snimanju 'Ruskog konzula', otišao je u bolnicu, ali je ostalo nekoliko nedovršenih scena iz 'Kalkanskih krugova' i kad je došlo par dana da mu bude bolje, rekao je lekarima 'Uopšte me ne interesuje, idem da dosnimim 'Kalkanske krugove'' i otišao je iz bolnice. Ono što je počeo, on je morao da završi".
Drašković je otkrio i kako je došlo do toga da Laušević glumi u filmu 'Nož'. "Kada mi se Miroslav Lekić, sjajan reditelj, obratio te 1998. ili 1999. godine i rekao da će Žarko Laušević, a tek je izašao iz zatvora, igrati Aliju Osmanovića, umalo od sreće nisam poleteo. Takav glumac, znao sam, odigraće maestralno, antologijski tu ulogu. Mnogo je sjajnih, neprolaznih uloga ostalo iza Žarka Lauševića, ali meni se čini da će na kraju ta glavna, antologijska uloga biti uloga Alije Osmanovića, kao i za Berčeka, u istom filmu, uloga Halila Barbarića, Sikter-Efendije. Ti razgovori, dijalozi, ubeđivanja između njih dvojice i jedan i drugi su odigrali na neponovljivi, nedodirljivi način".
Pisac je otkrio i da je Laušević bio sjajan pesnik, ali da glumac o tome nije hteo da govori javno. "Pročitao sam nekoliko njegove pesme, sjajne su. To se teško može prepričavati. Mislio je i o ljubavi, smislu, besmislu, o mržnji, o nebu, sudbini... Ima nekih stvari koje se ne mogu prepričati. Ne može se prepričati kad Vito Nikolić napiše 'Sunce, hladno mi je'. Možete samo da zanemite, a Žarko je tako pisao. Pa, pogledajte, 'Godina prođe, dan nikad'. Koji je to naslov!"
Laušević je snimio veliki broj filmova od povratka u Srbiju posle boravka u Americi. "Žurilo mu se strašno, jer je 15 godina bio odvojen od onoga za čim je živeo, jer je u nekom smislu umro te 1993. godine, a živeo je za te svoje uloge. Bio je 15 godina odvojen ne samo od filma, od pozorišta, već i od zemlje koja ga je rodila. I kad se vratio, mnogo mu se žurilo da nadoknadi verovatno propušteno. Dugačak je spisak filmova u kojima je on samo za poslednje dve-tri godine igrao", rekao je Drašković.
Kad se poslednji put čuo sa Lauševićem? "Samo nekoliko dana pre njegovog odlaska i samo što sam izgovorio 'Žare', odgovorio je 'Vuče, biće dobro'.
BONUS VIDEO:
