"ZORANOV SAT I DALJE POKAZUJE TRENUTAK NJEGOVE SMRTI" Sestra pilota Radosavljevića za MONDO: Ubila ga je NATO raketa

U nedelju je obeležena 25-godišnjica od NATO bombardovanja SRJ. Bombe na Jugoslaviju su počele da padaju 24. marta 1999. godine, a jedna od mnogih porodica je taj mesec proživela na najtragičniji mogući način. Do današnjeg dana, Radosavljevići nose ranu koja ne zarasta. 

"Uh, na početku ste me našli... Mart je meni užasan mesec. Prosto većina nas se seća bombardovanja. I pre početka je to bilo napeto, ali kad je krenulo tek tad nismo znali šta nam se dogodilo. Nažalost, naša porodica je to doživela na najužasniji mogući način, zato što je Zoran već drugog dana rata 26. marta, poginuo...", rekla je Snežana i opisala kako ona pamti taj kobni dan.

"Pošto je Zoran bio pilot mi smo od početka znali da će, ako dođe do bombardovanja, on svakako biti u to aktivno uključen. Bili smo jako zabrinuti, a opet negde čovek se nada da će biti sve u redu. Njegove kolege su poletele već 24. marta uveče kada je počelo bombardovanje. Nismo znali kada će Zoran poleteti, ali on se nama redovno javljao da vidi kako smo. Moja deca su tad bila mala, mama je bila sa nama i on se redovno javljao da proveri kako smo mi. Kad se 26. marta popodne nije javio, shvatili smo da nešto nije u redu. Naravno mislili smo, čovek se zavarava, možda ga nema zbog ovog ili onog, javiće se... Prosto kad se to nije dogodilo, pokušali smo mi da dobijemo njegove kolege, da vidimo šta se desilo, već te večeri smo shvatili da je oboren. Nismo znali detalje. Ja sam se sa Zoranom poslednji put čula telefonom 26. marta pre podne kada mi je rekao da je živ njegov kolega Ilja Arizanov koji je prvi poleteo i koji je bio oboren. Onako srećan mi je rekao da se Ilja javio, da su ga pronašli. Njih dvojica su se inače družili. I to je, u tim ružnim okolnostima, bila jedna divna vest. Svima njima, pilotima, je to značilo, jer im je to davalo nadu da je prosto moguće. Da uzletiš, uradiš šta možeš i preživiš", rekla je Snežana za naš portal.

Snežana je ispričala da su tog dana, kada su shvatili da nešto nije u redu, Zoranove kolege izbegavale da se jave. Kako je rekla, niko od njih nije želeo da bude taj koji će im saopštiti tragičnu vest. "On je tog dana poleteo sa Bucom Perićem. Posle kratkog vremena su oboreni na teritoriji Republike Srpske. Buca Perić je imao nešto više sreće. Oni su za mene heroji, svi koji su prvih dana poletali. Samo je Zoran imao malo manje sreće od njih. Većina njih je uspela da preživi to. Ja sam zvala taj dan sve žive, da vidim kako se desilo, šta se desilo. Uspela sam tek sutradan da da dobijem nekoga. Uspela sam tek sutradan da dobijem nekoga. I to sam uspela da dobijem Bucu, koji je već stigao kući. Pošto je bilo kasno, nije Buca ni očekivao da ću u to vreme zvati, i onda se javio na telefon. Posle toga su Buca i Ija Arizanov došli ovde i nisu nam i odmah ni saopštili da je Zoran poginuo, iako su to znali. To je bila neka priča, videćemo, otići ćemo zajedno u Republiku Srpsku (gde su bili oboreni), sigurno je on tamo... To su prosto takve situacije gde vam niko konkretno ne kaže, ali i to je došlo nešto kasnije. Mi smo odmah posle bombardovanja otišli na mesto gde je Zoran oboren, ljudi koji su pronašli telo su nam pomogli da pronađemo tačno to mesto. Nekoliko godina kasnije smo mi tamo napravili spomen obeležje i svih ovih godina ljudi iz Republike Srpske odu tamo i odaju mu pomen. Dečak koji je tada pronašao Zorana je tada imao 16 godina, on sad ima troje dece. Život nas je sudbinski povezao," rekla je Snežana kojoj je taj dan ostao urezan u sećanju.

Snežana je i ispričala kako je njen brat poginuo. "Ta raketa koja je pogodila Zoranov avion je udarila tik iza kabine, tako da je njega ubio Air Blast (erblast). Avion se raspao na tri dela. Najveći deo aviona je pao na jednu livadu u okolini Ugljevika, selo Donja Trnova. Kabina sa telom je pala u jednu šumu, a sam vrh aviona je pao na sledeće brdo".

Kakav je Zoran bio kao dečak?

Snežana nam je ispričala da je Zoran bio baš živahan dečak, veoma radoznao i da je bilo zanimljivo što je jako rano poželeo da bude pilot. "Jako rano je rekao da hoće da bude pilot. Ne znam otkud to, pošto mi nismo imali u porodici ili okruženju nekoga ko se time bavio, ali on je prosto to želeo. Naravno mama i tata nisu bili srećni zbog tog izbora, jer on je hteo baš da bude vojni pilot, nije hteo da bude civilni pilot. To je u njegovoj glavi bilo nešto što je lepo i uzbudljivo, sve ono zbog čega roditelji baš i nisu srećni. To je značilo da je on hteo da pokuša i uspe u tome, da odmah posle osnovne škole ode u Vazduhoplovnu gimnaziju koja se u to vreme nalazila u Mostaru - daleko od kuće. Sa nepunih 14 godina on je otišao iz Beograda u Mostar, mama je kao i sve mame bila očajna. To školovanje je ispunilo njegova očekivanja, jer on je hteo da bude pilot i to mu je tamo bilo sve divno. Jedva je čekao da se bavi time za šta je počeo da se školuje. Vrlo brzo je sazreo, jer je otišao kao klinac od kuće. Baš je bio dete. A onda se vrlo brzo uozbiljio, postao odgovorniji... Bilo je sjajno jedino što je posle akademije, to se tad prvi put dogodilo, da je cela generacija došla u Beograd. Ranije vas nisu slali tamo odakle ste, već u neki drugi grad. Čim je završio, vratio se kući i počeo da radi", rekla je Snežana.

Zokijeva regata

Rekla je da je Zoran voleo sve što je plavo. Voleo je nebo i more, a onda je i spojio te dve ljubavi. "On je prvo zavoleo nebo. Kasnije kada se zaposlio, hteo je da nauči i da jedri. Učio je jedrenje u beogradskom klubu 'Lamar' kod kapetana Laze Jovanovića. Malo posle toga je osnovao i svoj klub. Ljubav prema nebu i vodi je objedinio u svojim postdiplomskim studijama na Saobraćajnom fakultetu gde je mu je predmet interesovanja bila 'satelitska navigacija'. Kada pričamo o periodu 1998/1999. u to vreme su satelitskom navigacijom ljudi tek počeli da se bave. Krenuo je tad da sprema doktorat na tu temu, ali ga je život pretekao... Te 99' godine je poginuo u martu, a u septembru je već na inicijativu njegovih prijatelja jedriličara, u Crnoj Gori počela da se održava regata posvećena njemu. "Zokijeva regata" je 11 godina održavana u Crnoj Gori, ali smo zbog okolnosti regatu prebacili u Beograd. Ove godine je 25 godina kako je Zoran poginuo i 25. regata koja se održava. Tradicionalno, održava se poslednjeg vikenda maja. Bili smo više godina na Dunavu, ali smo već treću godinu na Savi. Ja jako volim tu regatu jer je to jedan lep način da se Zoran pamti... Prosto kad pričamo o tome kako je poginuo i o tom 26. martu, to su neka tužna sećanja, a ova regata okuplja više od sto učesnika, od toga oko 40 dece koji jedre Zoranu u čast. Oni koji su jedrili na prvim regatama i dalje su tu, možda više ne jedre, ali jedre njihova deca. Ponoviću, jako me raduje ta regata, to je jedan lep način da se čuva uspomena na Zorana", zaključila je Snežana za MONDO.

BONUS VIDEO:

 (MONDO)