Šokantni detalji o tome šta se sve dešavalo pre i u toku same agresije NATO na SR Jugoslaviju 1999. godine.
Posle jedne od specijalnih emisija posvećenih Kosovu koja je emitovana 1999. na drugom programu BBC-a postalo je jasnije šta je sve prethodilo NATO bombardovanju SRJ, da li se napad mogao izbeći i zašto se to nije desilo, ko je sve znao da će do napada doći, ko je bio za oštriju a ko za blažu varijantu, koliko je u pojedinim momentima bilo slaganja a kolika su bila razmimoilaženja povodom nekih "predloga za akciju" u samom Severnoatlanskom savezu.
Novinar Mark Urban je na samom početku emisije konstatovao da su saveznici bili daleko od punog jedinstva i da većina ljudi koji koji su odlučivali i usmeravali čitavu kampanju smatra kako je "vođenje rata protiv Slobodana Miloševića lako mogao da bude posao sa neizvesnim završetkom". Zamenik američkog državnog sekretara Stroub Talbot kaže za BBC da bi "odnosi u NATO-u bili sve komplikovaniji da bi bilo teško sačuvati savez da se Slobodan Milošević nije predao 3. juna."
Okarakterisan u emisiji kao "jedan od ljudi najbližih spoljnopolitičkom timu predsednika SAD Bila Klintona", Stroub Talbot kaže da je "dobro što se konflikt završio kako se završio". Autor emisije dalje kaže da je od leta 1998, kad je u NATO-u prvi put počelo ozbiljnije da se razmišlja o intervenciji, pa sve do poslednjeg dana bombardovanja početkom juna 1999. bilo ogromnih problema da članovi organizacije usaglase stavove o zajedničkoj upotrebi sile.
"Tokom bombardovanja ne samo da je bilo teško postići sporazum o upotrebi kopnenih trupa protiv predsednika Miloševića već je čak i nastavak bombardovanja bio doveden u pitanje zbog nejedinstva u okviru NATO-a."
Podsećajući da je za odluku potrebna saglasnost svih 19 članica Severnoatlanskog saveza, Mark Urban kaže da je "samo nastavak bombardovanja bio usaglašen jer su se 'jastrebovi' zalagali za sve (vojne) varijante, uključujući i totalnu invaziju, dok su se 'golubovi' zalagali za pauzu u bombardovanju". Rezultat je bio ignorisanje jasnih upozorenja vojnih eksperata NATO-a (o mogućim učincima i posledicama), a sve da bi se sačuvala institucija konsenzusa".
Pripreme i intervencije
U emisiji se, kako prenosi Vreme, tim povodom navode reči tadašnjeg šefa Vojnog komiteta NATO-a nemačkog generala Klausa Nojmana, koji je u leto 1998. na prvoj raspravi o mogućoj intervenciji u SRJ vođenoj u Alijansi rekao da mora i formalno da upozori najviše političko telo NATO-a da "treba da budu spremni na eskalaciju sukoba ukoliko se prvom vojnom akcijom (bombardovanjem) ne postignu željeni politički ciljevi".
Njegovo upozorenje da treba biti spreman na vojne akcije raznih vrsta, pa i totalnu invaziju, bilo je tom prilikom ignorisano. Sam general Nojman oštro je kritikovao nespremnost SAD da upotrebe i kopnene snage ako to bude potrebno. Autor emisije potom kaže da je odbijanje Amerike da uključi kopnene trupe ograničavalo slobodu akcije NATO-a sve do oktobra 1998. godine. Kada je u leto 1998. potpisan sporazum o prekidu sukoba na Kosovu i kontroli tog procesa od strane nenaoružanih inostranih posmatrača ("Vokerova misija"), a bez učešća međunarodnih vojnih snaga, to se tumačilo kao ustupak Slobodanu Miloševiću. Iz emisije BBC-a se, međutim, saznaje da su stvari stajale sasvim drugačije i tim povodom se navodi izjava tadašnjge generalnog sekretara NATO-a Havijera Solane, koji je bio jedan od inicijatora sporazuma i akter u tom procesu, da "Amerikanac koji je učestvovao u pregovorima nije imao odobrenje svoje vlade da ide tako daleko"
O potonjim pregovorima, sve do kraha onih u Rambujeu, kao i o susretima sa predsednikom SRJ Slobodanom Miloševićem, govorio je u emisiji i tadašnji američki specijalni izaslanik Ričard Holbruk.
"Pitao sam ga da li shvata šta će se desiti ukoliko pregovori propadnu. 'Znam, bombardovaćete nas', rekao mi je Milošević. Onda sam mu rekao da ću biti vrlo jasan, akcija će biti munjevita, biće surova i biće beskompromisna. On je vrlo ravnodušno odgovorio - 'Vaše (SAD) angažovanje je završeno, nema više pregovora i vi ćete nas bombardovati.' Milošević i njegov vojni vrh su znali da će vazdušni napadi početi."
Kada je 13. oktobra 1998. godine NATO izglasao plan za bombardovanje, koji je aktiviran krajem marta 1999, vlade zemalja članica odbile su čak i da se sačine preliminarni planovi o korišćenju kopnenih snaga i vođenju rata na zemlji, a za to su kasnije, naveo je Urban, američki zvaničnici optuživali članice saveza iz Evrope. Čak i kad se 19 zemalja NATO-a usaglasilo u junu 1999. da se pošalju međunarodne snage za Kosovo (KFOR), čitava operacija bila je odložena za 24 sata jer američke trupe nisu bile spremne za početak akcije.
Faze "dva" i "tri"
Autor emisije iznosi tvrdnje zbog čega se tako nešto dogodilo.
"Bela kuća je odbila da odobri iskrcavanje u Grčkoj i uključenje svojih trupa u zajedničku akciju sve dok ne bude potpuno jasno da će bez borbe ući na Kosovo. Predsednik Klinton je bio čvrst u svojoj odluci da se vojne akcije vode isključivo iz vazduha. Bio je spreman da ozbiljno razmisli o upotrebi kopnenih snaga tek ukoliko predsednik Milošević ne pristane na, od NATO-a, postavljene uslove i nastavi sa otporom. Međutim, kakve bi bile šanse da kopnenu operaciju odobre sve članice NATO-a? Danas je jasno - veoma male."
Novinar BBC-a je konstatovao da je posle svega postalo jasno da je nekoliko članica NATO-a skoro uspelo u pokušaju da se proglasi pauza u bombardovanju ciljeva u SRJ, i da je to Amerika morala da spreči - i na fer način, ali i faulovima. Italija je već posle dva dana od početka zajedničke vojne operacije sugerisala pronalaženje diplomatskog rešenja. Nekoliko zemalja, uključujući Francusku, Nemačku, Italiju i Grčku, odlučilo je još u ranoj fazi akcije da nisu spremne na eskalaciju bombardovanja preko nekih granica, i tako praktično poništile planove koje su i same odobrile još 13. oktobra 1998, iako su trećeg dana operacije "ovi disidenti odobrili prelazak na 'fazu dva', koja je predviđala bombardovanje jugoslovenskih oružanih snaga i vojnih magacina". Pa ipak, Mark Urban tvrdi da pomenute zemlje nisu bile spremne da odobre prelazak na 'fazu tri', kojom je bilo predviđeno gađanje ciljeva poput elektrana ili zgrada u centru Beograda koje koristi Miloševićev režim.
Pomenute zemlje su smatrale da im je argumentacija "jaka k'o zemlja iz prostog razloga što je u rezoluciji o intervenciji donetoj u oktobru 1998. i koju je usvojilo najviše političko telo, Savet NATO-a, jasno rečeno da je za svaku eskalaciju kampanje i prelazak na novu fazu bombardovanja potrebna jednoglasna odluka zemalja članica". Međutim, kaže se dalje u emisiji BBC Newsnight, 30. marta Havijer Solana, glavnokomandujući NATO američki general Vesli Klark i general Nojman zajedno su obavestili ambasadore zemalja članica da se, ne samo odbacuje stari plan i faze koje su njime predviđene, već da više ne važi ni "političko osiguranje" (konsenzus prilikom odlučivanja o svakoj promeni ratnog plana)." Posle obećanja da će NATO gađati 'isključivo vojne ciljeve', kolebljivi saveznici su pristali da takvu promenu podrže. General Klark je tada odredio da budu gađani neki ciljevi iz 'faze tri', kao što su zgrada Ušće, rezidencija u Užičkoj 15 i RTS, objekti za čije su bombardovanje pomenute zemlje odbile da daju svoju saglasnost."
General Klark je potom odluke donosio uglavnom posle telefonskih konsultacija sa "ključnim liderima koji su odobravali bombardovanje nekih posebno osetljivih ciljeva".
"Za svaki pojedinačni cilj predloge sam morao da razradim sa svakom pojedinačnom vladom. Ustanovio sam koje su vlade oštrije a koje nervoznije, i nastojao sam da izvršim selekciju ciljeva tako da sačuvam podršku i koheziju. Nisam se uvek obraćao onima koji su želeli da se neki ciljevi povuku”, rekao je Vesli Klark u pomenutoj emisiji a prenosi Vreme. Urban potom konstatuje kako "mnogi u NATO-u misle da je vojni komandant učinio jedino što je mogao kako bi dobio rat u uslovima početnih, veoma čvrstih političkih ograničenja i navodi anonimnog sagovornika koji kaže da se rat ne dobija u političkim savetima".
Želja za pobedom
"Zato što pomenuta vojno-politička dilema nije bila rešena tokom bombardovanja SRJ", smatra autor emisije, "ministri zemalja članica neprestano su govorili kako NATO gađa samo vojne ciljeve, iako je savršeno jasno da većina ljudi ne bi pod tu odrednicu podvela TV stanicu ili električnu centralu. Ukoliko je želeo da pobedi, NATO je prosto morao da skloni u stranu one članice saveza koje odbijaju potpunu saradnju. Zemlje koje su pokušavale da spreče eskalaciju ili odbijaju da govore o sopstvenom angažmanu tokom bombardovanja ili tvrde kako su sprečile da general Klark ode još dalje." Ovu poslednju tvrdnju u emisiji BBC-a argumentuju izjavom tadašnjeg predsednika Francuske Žaka Širaka da "njemu treba zahvaliti što još ima ijednog mosta na Dunavu".
Ali, šta je sa Nemačkom, i Italijom koje su predlagale da se napravi pauza u bombardovanju, postavlja pitanje Urban.
"London i Vašington smatrali su da bi to predstavljalo katastrofu i nisu dozvolili ni da se pomene takva ideja, a kamoli da se o njoj formalno raspravlja. Nemački ministar inostranih poslova Joška Fišer, koji je najglasnije zagovarao prekid bombardovanja, kasnije je rekao kako je morao da shvati da takve stvari ne mogu da funkcionišu u savezu jer je proces suviše komplikovan. Ono što su posle Miloševićevog pristanka da se povuče sa Kosova neki lideri proglasili za "trijumf odlučnosti NATO-a" kasnije se sagledavao kao trijumf surovog saveza kojim je upravljao Vašington. "Kada im je to odgovaralo, da spreče izglasavanje prekida bombardovanja na primer, pozivali bi se na statut saveza kojim se traži jednoglasnost u donošenju odluka, a kada je Vašington tražio eskalaciju napada, pronalazio je način da ta ista pravila zaobiđe", kaže autor emisije i dodaje: "Za one koji su donosili odluke važilo je Makijavelijevo pravilo da cilj opravdava sredstvo. Zato što im je bilo strašno i da pomisle na mogućnost ponižavajućeg raspada NATO-a."
Novo razilaženje
U pomenutoj emisiji pojavio se i američki diplomata Stroub Talbot o tome šta bi se dogodilo da početkom juna Slobodan Milošević nije prihvatio da se povuče sa Kosova.
"Nastavili bismo sa bombardovanjem", kaže on. "Bilo bi sve teže kontrolisati napetosti u odnosima NATO-a i Rusije. Mislim da bi saveznicima bilo i sve teže da očuvaju solidarnost i odlučnost. Ne verujem da se problem mogao rešiti za nekoliko dana, ali mislim da je dobro što se sukob okončao na način koji smo videli i pod uslovima koje smo videli."
Talbot je potom zamoljen da proceni da li je ulazak ruskih trupa na Kosovo i zauzimanje aerodroma Slatina kraj Prištine mogao da bude povod za sukob snaga NATO-a i ruskih vojnika, pa i šireg sukoba dve sile.
"Pretpostavljam da je postojala takva mogućnost", odgovorio je Talbot i dodao kako "nije u položaju da potvrdi" da je general Klark određenim rečima naredio britanskim vojnicima da se sukobe sa Rusima, ali da može reći da je tada nastala nervoza zbog ruskog sprinta u Prištinu. "Ne vidim kome je to moglo da donese nešto dobro - uz mogući izuzetak predsednika Miloševića, koji se verovatno glasno smejao gledajući sve to iz Beograda", zaključio je američki diplomata.
Posle svega, NATO ipak nije postigao trajno rešenje problema Kosova, smatra Mark Urban.
"Saveznici su se ponovo razišli povodom pitanja budućnosti Kosova. Amerika zagovara nezavisnost za tamošnje Albance, a Nemačka i Francuska su ogorčeno protiv toga. Bez ratnih okolnosti kakve su bile onomad biće mnogo teže očuvati jedinstvo zemalja članica pri rešavanju tog i budućih problema", kaže se na kraju specijalne emisije o Kosovu, emitovane u avgustu 1999.
BONUS VIDEO
(MONDO/Vreme)
