Slađana je u NATO bombardovanju izgubila ćerku Draganu koja je tada imala tri godine.
Nije mogla da ode na sahranu svoje ćerke jer je bila sa ranjenim sinom u bolnici i najteže joj je padao svaki 1. septembar kada su njena i druga deca kretala u školu, a ona nije mogla da vodi svoju Draganu koja je poginula i kojoj bi baš tog dana bio rođendan. Dragana bi danas imala 28 godina...
Slađana Dimić, majka devojčice Dragane koja je stradala od NATO bombeprisetila se te najstrašnije noći između 10. i 11. maja 1999. godine kada joj je bomba iz zagrljaja zauvek odvela trogodišnju ćerku. "Mi živimo stalno sa tim, zarobljeni smo u vremenu od te noći. Za nas više ne postoji sreća, ne postoji radost, ne postoji ništa".
Slađana je objasnila da je njen suprug Siniša bio u rezervnom sastavu policije, te da je bio mobilisan, a da je ona bila sama sa decom u kući – sinom Bojanom koji je pohađao prvi razred, trogodišnjom kćerkom Draganom i sedamnaestomesečnom ćerkicom Tamarom.
"Siniša je bio na terenu, došao je te noći između 10. i 11. maja kada se čula prva detonacija na nekih 100 metara od kuće gde smo stanovali. Bio je umoran došao je sa terena, legli smo da spavamo. Kad se prva detonacija čula, on je odmah ustao i izašao van. Ja sam otišla u sobu kod dece, deca su se probudila, vrištala. Tamaru sam imala u naručju, pošto je imala 17 meseci, Dragana je bila između mene i Bojana, moja ruka je bila preko nje. Zagrlila sam ih dok je Siniša bio vani. Druga bomba je pala i pogodila tu našu kuću gde smo bili, sa tavanice. Čula sam Bojanov glas kad je rekao: 'Joj, majko'. Dragani nisam čula glas", ispričala je Slađana.
Priseća se nesrećna majka i dodaje da nisu imali struje, da su bili u mraku i da nisu znali šta se desilo dok nisu izašli naplje, strahujući da će se kuća srušiti i da će ostati zarobljeni pod ruševinama. Muža Sinišu su, kako je rekla, pogodili geleri i tako ranjen nije ni mogao da uđe u kuću jer su vrata bila blokirana od detonacije, ali ih je razvalio. "Mi nismo znali u trenutku šta se sve dešavalo. Vrištala sam, kukala, tražila pomoć, neznajući da je Siniša ranjen, ne znajući šta se mojoj Dragani desilo. Bojana sam držala ja, a Siniša Draganu. Tamaru smo u trenutku spustili u rov i zaboravili na nju. Da, to je taj šok, taj stres gde smo se mi skroz izgubili...
Prema Slađaninim rečima, komšija je izletao iz kuće kad je čuo kukanje i vrištanje, kako bi im pomogao i tako krvave ih odveo kod lekara. "Nije imao ni jedno staklo na autu, sve je bilo razbijeno. On je tako krenuo da vozi, ja sam držala Bojana, videla sam da ima otvorenu ranu. Stavila sam moju ruku na njegove grudi da bi izdržali do bolnice. Za Sinišu nisam ni znala šta mu se desilo. On je bio pogođen u glavu, bio je sav krvav... On je tako Draganu u rukama nosio do bolnice.
"Kada smo stigli tamo lekari su nas sačekali na ulazu i preuzele su nas dve ekipe i razdvojili su nas. Mene su odveli sa Bojanom, Siniša je bio sa Draganom i nije hteo da je pusti iz naručja, jedva su je uzeli lekari. Meni nije bilo ništa, ali sam bila u šoku i samo sam tražila da mi decu spasu. Ja sam mislila da je i Dragana povređena, nisu mi odmah saopštili šta se desilo."
Slađana je rekla da je najviše boli kada kažu da su poginuli civili samo kolateralna šteta. Pomenula je da je njen sin Bojan danas invalid, da muž Siniša živi i dalje sa gelerom u glavi. "Šta da kažem o životu ovih 25 godina, za nas je vreme stalo tad".
BONUS VIDEO:
(Prva/MONDO/J.D.)
