"MISLIO SAM DA SVET NESTAJE SA NAMA" Sećanja mladih koji su 90-ih bili deca: Gledao sam Generalštab kako gori!

Sećanja dece devedesetih na NATO bombardovanje varira u odnosu na to da li su rođena početkom, sredinom ili krajem poslednje dekade 20. veka. Priča o 78 dana straha je različita u zavisnosti od toga da li vam o njoj govori neko ko je tada imao devet, četiri ili pet godina, dok izvesno dužina izjave svih onih koji su rođeni posle 1994. godine traje kratko, jer ovaj period uopšte ne pamte.

Najčešće mete NATO bombardovanja bili su vojni aerodrom Ponikve kod Užica (37 puta bombardovan sa preko 700 projektila) i Dubinje kod Sjenice (bombardovan skoro 30 puta i na njega je bačeno preko 300 projektila).

Godište 1992.

U Beogradu upitan Uroš M. (31) svedok je bombardovanja Generalštaba i tada je imao nepunih sedam godina. Rođen u Kotežu tih dana je živeo na dve adrese - na pomenutoj i u centru, u Sarajevskoj ulici, kod njegove bake. "U Kotežu je bila trafostanica i moji roditelji su mislili da će je prvih dana bombardovanja gađati, pa su iz tog razloga odlučili da na izvesno vreme odemo kod bake u stan u centar grada, na par minuta od Generalštaba", priča Uroš za Mondo.

"Sećam se kada su gađali Generalštab, neposredno pre toga smo šetali napolju i u stan utrčali kada su sirene krenule da odjekuju. Sedeli smo u dnevnom boravku - moja sestra, majka, otac i baba. To veče smo imali struju i roditelji su nam pustili crtani. Najednom je sve počelo da se trese i huk je nadjačao sve - tog zvuka se sećam i dalje. Mislio sam da nestajemo sa zemlje, zgrada se tresla, počeli su da pucaju prozori duž cele ulice i stakla su se razbijala o beton. Na celoj zgradi jedino naši prozori nisu pukli. Otac je sa kauča skočio preko stola na mene i povukao me ispod, dok je majka skočila na sestru i svi smo se zajedno sakrili ispod stola. Sirene su odjekivale, udružene sa zvukom alarma na automobilima i vriske ljudi na ulicama. Roditelji su ležali preko nas 20 minuta. Kasnije smo izašli napolje i videli uništeni Generalštab u plamenu.", seća se Uroš M.

Godište 1993.

Aleksandra Š. Iz Beograda je tada imala nepunih šest godina. "Sećam se da sam se ispred zgrade igrala sa svojom lutkom. Novom barbikom, koju sam dobila na poklon od roditelja. Igrala sam se sa drugaricom, a u tome nas je prekinuo zvuk sirene. Preplašene smo potrčale ka ulazu, za sobom ostavivši igračke. Potom su nas roditelji odveli u podrum, gde su sve komšije uveliko pristizale. Shvatila sam da sam zaboravila lutku i htela sam da odem po nju, molila sam mamu i tatu, a kada smo izašli napolje, nje više nije bilo. Mislim da nikada neću prežaliti tu barbiku", prisetila se Aleksandra i dodala da pamti i crtež aviona na ekranu kada je vazdušna opasnost bila u toku.

Godište 1994.

Ivana M. (29) iz Beograda je tada imala nepunih pet godina."Imam nekoliko upečatljivih sećanja. Jedno je trčanje kući, kada krene zvuk sirene. Sećam se da tata nije bio tu, i kad god dođe ja sam se igrala sa njegovom beretkom. Sećam se da je mama organizovala moj rođendan, kao da nije bombardovanje. Sećam seda je moja baka Desa sa komšinicom gledala "Esmeraldu" i njenog negodovanja što je serija prekinuta zbog vesti o bombardovanju. Sećam se i toga da smo se u skloništu igrali.", zaključuje Ivana M.

Godište 1995.

Aleksandar B. (28) iz Pančeva je tada imao sam tri i po godine. "Sećam se dve stvari. Jedna je u Kostolcu gde su živeli baka i deka sa tatine strane. Bili smo u podrumu, jer je gađana termoelektrana. Pamtim scenu kad je brat od šest i po meseci bio u kolevci ispod okačenog bicikla. Pamtim i tu jednu bombu koju smo čuli, kad se zatresla zgrada, nakon čega je bicikl krenuo da klizi sa klina. Jedan čovek je skočio i sklonio brata iz kolevke, inače bi ga to verovatno povredilo ili čak ubilo", navodi Aleksandar.

"Druga scena je iz Majdanpeka, tamo su tada živeli drugi baka i deka. Pošto je Majdanpek u uvali između planina, odjekivala je strašno svaka bomba - jer su gađali Bor zbog rudnika, koji je tu veoma blizu. Tad smo bili u visokom soliteru, a na vrhu je bila sirena i probudio nas je njen jeziv zvuk usred noći. Ubrzo je bila i eksplozija, mislili smo da je bomba pala na našu zgradu s obzirom na jačinu zvuka", prisetio se ovaj mladić.

Godište 1996, 1997, 1998, 1999.

Svesnost sebe i okoline još nije zaživela u sećanju dece rođene posle 1995. godine. Jana D. (27) iz Beograda, je tada imala samo dve godine i o ovom periodu nema apsolutno nikakava sećanja.  "Ne sećam se NATO agresije, imala sam dve godine, moji su mi sve prepričali kada sam porasla", rekla je Jana iz Beograda.

Ista je priča i Teodore M. (25) iz Beograda, rođene 1998. godine. "Ne sećam se bombardovanja, ali pamtim priče svojih roditelja. Znam da su mi grejali mleko na plinu u skloništu, pošto sam bila beba", rekla je Teodora M.

Ovo pokazuje koliko samo par godina može da smetne trag dešavanjima, koja su nekad život značila. Upravo zato je potrebno da dešavanja poput tih ne zaboravimo, da se sećamo i izvučemo pouke iz istih.

BONUS VIDEO: ANKETA - NATO Bombardovanje - Gde ste bili 24. marta?