Sagovornica navodi da se rad psihologa i pedagoga nije promenio previše u školama nakon tragedije u Ribnikaru, ali dodaje da se ipak desila jedna velika promena u našim glavama i srcima, jer smo saznali da i tako strašne stvari mogu da nam se dese.
Prošlo je godinu dana od masakra u osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar", kada je dečak ubio svoje vršnjake i čuvara škole. Brojni stručnjaci su gostujući u televizijskim emisijama, dajući intervjue za različite medije i komentarišući stanje u školstvu, društvu i u medijima upirali prst u ono što su smatrali uzrokom problema.
Sve kreće iz porodice, kojoj brzi tempo života ne ostavlja previše vremena da se posveti svojim članovima. Međutim, u društvu koje bi trebalo da je koherentno i kao primer dobre zajednice "uskoči" u pomoć porodici obuzetoj poslovnim i drugim "životnim" obavezama prvi na usluzi su psiholozi osnovne škole, govoreći u ovom slučaju o školarcima, za koje neretko roditelji nemaju dovoljno vremena.
Upravo zato je za Mondo svoje vreme izdvojila Sanja Latinčić, magistar psihologije, stručni saradnik - psiholog u Osnovnoj školi "Stevan Sremac", u Dobanovcima, otkrivajući nam tako koji se sve izazovi nameću pred "čuvare psihe" u osnovnim školama.
Kako ocenjujete položaj psihologa i pedagoga u školi nakon masovne pucnjave u Ribnikaru?
"Položaj psihologa i pedagoga se, prema mom iskustvu, nakon prošlogodišnje tragedije nije uopšte promenio. Kao i ranije, naš rad i dalje zavisi od ličnog entuzijazma i od svesti na kojoj poziciji se nalazimo i kakve su nam odgovornosti i mogućnosti", počinje za Mondo psiholog.
Sagovornica dodaje da se ipak desila jedna velika promena i to u našim glavama i srcima, saznanjem da strašne stvari mogu da se dese.
"U skladu sa tim, verujem da svako od kolega tu činjenicu uvek ima na umu tokom svakodnevnog rada. Od našeg ministarstva smo dobili mnoga uputstva, savete, protokole i brošure koji ne povećavaju značajno naše administrativne obaveze. Opet se vraćam na lični nivo i povećan oprez u radu u kriznim situacijama. U tom smislu niko više nije isti", objašnjava Sanja Latinčić.
Da li smatrate da je u školama dovoljan broj psihologa i pedagoga?
"To je jako bolno i značajno pitanje! U školi nipošto nemamo dovoljan broj stručnih saradnika (psihologa, pedagoga, defektologa, logopeda i srodnih stručnjaka). Često pominjem da u Sloveniji, na isti broj učenika koji imamo u mojoj školi (nešto manje od 700 učenika), radi 10-ak stručnih saradnika, različitih specijalnosti. U mojoj i mnogim drugim školama u Srbiji, nas je jedan i po.. Bilo koji komentar na ovu činjenicu je suvišan, ako bar okvirno znamo šta je posao stručnog saradnika u školi".
Magistar psihologije kaže da je sada vreme velikih izazova za psihologe u školama. "Ako smo ranije uglavnom mislili o uspehu koji učenici postižu (obrazovanje) a potom i o vaspitnom aspektu, sada su nam u prvom planu psihološka blagodet učenika, njihovo zdravlje u svakom pogledu i bezbednost. Za to ima mnogo razloga. Od duha vremena, preko države, medija i školskog sistema pa do porodice - koja je najvažnija i vršnjačke grupe. Ukratko ću istaći da su izazovi koji se postavljaju pred decu najčešće preveliki: promovišu se pogrešne vrednosti, nameće se imperativ lepote, supermoći, uspešnosti i materijalnog blagostanja. Porodica često popušta u procepu između želja i mogućnosti, roditelji su odsutni (što fizički što psihički) dok im deca odrastaju, a mediji i društvene mreže su preuzeli njihovu ulogu. Obrazovni sistem ima veliku moć, ali ovakve nedostatke ne može da popuni!", jasna je sagovornica dok ujedno podvlači da nakon tragedije u beogradskoj školi u obrazovnoj ustanovi u kojoj ona radi nasilje nije eskaliralo.
Kako dalje objašnjava, danas se učenici susreću sa raznim problemima i nije im lako. "Mnogi zadaci su pred njima, najpre životni a potom i školski. Trude se da, u datim im okolnostima, pronađu svoje "mesto pod suncem": mesto u porodici, u školi i što je njima u školskom uzrastu možda i najvažnije - u grupi vršnjaka. Kada tome dodate i 15-ak nastavnih predmeta jasno vam je da im uopšte nije lako. Ako pritom imaju neke posebne porodične, socijalne ili kognitivne teškoće onda to zaista postaje breme pod kojim se lako puca. U tim okolnostima ključna je pomoć i podrška odraslih koji ih okružuju".
Kako preventivno delovati da do nasilja među vršnjacima ne dođe?
"Smisao mog rada u školi je da mi nijedno dete ne bude nesrećno. Svesna sam da je to na granici utopije, ali tome težim. Naravno da želim da svi izraze svoje potencijale, budu uspešni, imaju dobre ocene. Ipak, meni kao psihologu je na prvom mestu njihovo duševno zdravlje, mir, zadovoljstvo, ispunjenost, sreća. Da bismo to postigli treba dobro otvoriti oči. Deca šalju signale kada se nešto loše dešava, ali nije uvek lako to i videti. Jako je važno stvoriti taj nezamenljivi odnos poverenja između nas odraslih i dece. A oni takav odnos zaista žele. Dete mora da bude prilično istraumirano i "istrenirano" pa da tako pažljivo krije svoje probleme, da ih vi ne možete uočiti. Tu su na prvoj liniji odeljenske starešine koje svoje učenike treba da poznaju i prate skoro kao svoju sopstvenu decu. Potom idu dobar i kvalitetan odnos i saradnja sa roditeljima. Onda idemo mi, stručni saradnici, a potom spoljna mreža podrške. U tom pravcu i na tim nivoima se odvija i preventivni rad, za koji ima zaista mnogo prostora. Država može mnogo da pomogne, i vidim da pokušava, ali sistem nikada neće moći da zameni pojedinca i njegovu inicijativu".
Da li uloga psihologa u školskom sistemu treba da se vrednuje više i kako to izvesti?
"Uloga svih koji rade sa decom mora više da se vrednuje. Ne samo psihologa već i ostalih stručnjaka: nastavnog i ostalog kadra u školi ali i vaspitača, socijalnih radnika, lekara... Svi smo mi na sudbinski važnom zadatku jer radimo sa budućnošću naše domovine, ali i sa svakim pojedinačnim malim univerzumom koji ima pravo na svoj deo životne sreće. Pre bilo kakvog materijalnog i moralnog vrednovanja mora da ide unutrašnja motivacija za ovaj poziv, koji nije posao nego misija. Zato su važni i dobra selekcija i obrazovanje budućih prosvetnih radnika, a potom i nagrađivanje rada, obezbeđivanje adekvatnih uslova za rad, briga o zadovoljstvu onih koji rade sa decom...", zaključuje Sanja Latinčić, magistar psihologije, stručni saradnik - psiholog u Osnovnoj školi "Stevan Sremac", u Dobanovcima.
BONUS VIDEO: "NAKON RIBNIKARA, ISHITRENO SE PROMENIO PRAVILNIK" Član veća i nastavnica u klinču: Promena zakona je napad na profesore!
