"Mene je tata zaveštao da mu slikam sahranu, koliko god mi bude teško u tom trenutku. I dala sam obećanje da ću to uraditi"...ovako svoju priču sa nama počinje Kristina Popović, fotograf za lepo i tužno, koji se između ostalog bavi i fotografisanjem sahrana.
Njen posao je da kamerom uhvati i zabeleži sve momente tokom poslednjeg ispraćaja koje porodica i ne primećuje. To su, kako nam je otkrila, strašne scene – bol, jecaj, tuga, patnja, oproštaj...
"To nije samo 'hajde da oslikam deset fotografija' i to je to. Ne, ja gledam da uhvatim tugu, suzu, drhtaj, sve što mogu da vidim u trenutku. Od prvog susreta porodice sa kovčegom, do momenta kada grobari zatrpavaju zemljom. Dok se vidi i poslednji cvet sa kovčega, obično kažem 'još je tu, još je na ovoj planeti'. Posle toga nema, posle je kraj i ostaje samo ta fotografija", ovako nam Kristina razjašnjava početnu dilemu i pitanje zašto neko želi da, kao uspomenu, sačuva ovakav jedan potresan momenat.
Običaj fotografisanja pokojnika nije novi trend koji je zavladao. Naprotiv, samo u Borskom muzeju postoji čitava kolekcija starih fotografija pokojnika, a kako objašnjavaju u muzeju, običaj su doneli rudari iz belog sveta. Najstarija fotografija ovog tipa nastala je s početka 20. veka, a specijalno za tu priliku angažovan je francuski fotograf.
Tu priču nam potvrđuje i Kristina, jer je upravo njen deda pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka pravio takve slike, ali fotografisao i veselja, venčanja, ispraćaje u vojsku... Zanat je nasledio njen otac, istim se poslom bavila i majka.
Upravo zahvaljujući dedi i rodila se želja da krene njegovim stopama, a prve slike pokojnika videla je još kao dete, kada je sa bratom pomagala porodici da broji izrađene fotografije, mnogo pre nego što je prvi foto aparat dospeo u njene ruke.
Kako izgleda njen radni dan?
Kada je pozove porodica, o eventualnim željama i zahtevima dogovaraju se unapred. A, onda dolazi dan sahrane.
"Kovčeg je tu kad ja dodjem, nekad i prva budem u kapeli. Onda dolazi porodica i to je prvi, za mene posebno potresan momenat, kada oni vide kovčeg i postaju svesni šta ih čeka", rekla nam je.
Iako se ovim poslom bavi skoro 30 godina, emocije nije naučila da isključi niti je to, kaže, moguće. Ipak, naučila je da ih kanališe. Desi se da krene suza, koju vešto zakloni apatom jer 'nije došla da plače već ispoštuje želju porodice'.
Ipak, emocija ima na tone - kad sveštenik završi opelo i pozove porodicu da se pozdravi sa pokojnikom, kad zadrhti ruka dok grle kovčeg, kad ljube komad drveta, kada traže da zadnji put fotografiše pokojnika u otvorenom kovčegu "izbliza", jer žele da imaju taj lik...
Prvu sahranu i danas pamti
Prvi posao ove vrste imala je sa svega 19 godina, a pre odluke koja će joj, na neki način odrediti životni i poslovni put setila se reči svog tate.
"Rekao mi je 'ti si fotograf za sve, šta god te neko bude pitao, ti slikaš sve. Ti si tu da usrećiš ljude'. Nisam previše razmišljala nakon toga, samo sam pristala i krenula", rekla nam je, a na pitanje pamti li nešto sa te prve sahrane, kao iz topa odgovorila je "pamtim i danas sve".
"Sve što sam kasnijih godina radila, ne mogu da upotrebim sa tim prvim poslom. Bila je sahrana i pokojnika su držali u kući 4-5 dana. Bio je jul mesec, možete da zamislite kako izgleda pokojnik koji je na +40 stepeni danima u kući. Kad smo krenuli oni su svu decu dizali da ga ljube, da se pozdrave sa pokojnikom...on je već i boju i miris promenio od toliko stajanja", pričajući vidi se da joj je svaki detalj ostao jasno urezan u sećanju.
Pamti i beli kovčeg na sahrani mladića od 18 godina, njegove drugare koji su uplakani tugovali, pamti ispraćaj jedne bake od 92 godine, koja je mnogo volela belu boju za života, pa su joj ispunili želju da je u belom isprate, seća se sahrane na kojoj je satima svirao pogrebni orkestar, uz koji je sin želeo da isprati svoju majku, roditelja koji su sahranili ćerku i zamolili je da izabere neke slike koje želi, da oni mogu da listaju svakog dana...pamti i kaže, nema posla koji bi odbila.
"Svi me pitaju da li sam oguglala, nikad ne znam šta me čeka kada me neko pozove. Hvala Bogu nisam do sada slikala dečiju sahranu i ne znam kako bih to uradila. Ipak, ni to ne bih odbila. Teško bi mi palo, ali se opet vraćam na tatine reči jer slikam sve...ja sam sebe nazvala 'fotograf za tugu'", objasnila nam je.
Kako ljudi reaguju?
Predrasude, nerazumevanje, ali i znatiželja – to su najčešće reakcije ljudi kada čuju čime se Kristina bavi. Bude i pitanja "Bože, kakva je to žena?"
"Ljudi koji me ne znaju misle da sam neka Babaroga koja juri ljude po groblju da ih slika. Ja sam normalna žena, imam porodicu, majka sam, radim neki drugi posao. Zašto sahrane? Zato što su veći izazov nešto što ne rade svi. Hoću nešto što do sada nisam videla. Ja ovde uvek nešto novo vidim, izazov je, pronašla sam sebe u tome", ispričala nam je, a onda koristeći našu profesiju, napravila interesantnu paralelu.
"Kad umre neko poznat, svi proprate u medijima i nikom nije čudno. Uzmite na primer Titovu sahranu. I danas se računa kod nas, medijski, najpropraćeniju sahranu neke ličnosti. Tada su svi želeli da vide sve, svaki detalj, pa čak i sliku njegovog tela. U čemu je onda razlika?", ovim pitanjem završila je razgovor sa ekipom našeg portala.
(Mondo.rs)
Bolan poraz Crvene zvezde u Milanu: Radonjićeva bomba nedovoljna, prolaz u Ligi šampiona nemoguća misija!
"Ovo je sramota za Ligu šampiona, nas ovde ne žele": Vladan Milojević prekinuo ćutanje u Milanu i žestoko udario
"Ma ovde nema govora, skočio sam sa stolice kad sam video": Srpski sudija zgranut gledao kako kradu Zvezdu
NOVO NA MONDO PORTALU: Probaj MONDO sudoku, svaki dan u 19h nova igra!
Procurili detalji Makronovog plana za Ukrajinu: 40.000 NATO vojnika, ova evropska država preuzela bi potpunu komandu