Otkrivamo detalje o Tošinoj banji koju je kupio fudbaler Aleksandar Mitrović: Suđenje oko nje trajalo 40 godina

Tošina banja koja se nalazi u selu Rožanstvo u blizini centra Zlatibora privlači veliku pažnju zbog dvorca koji izgleda kao da je iz bajke, kao i zbog saznanja da ju je kupio fudbaler Aleksandar Mitrović. Ekipa portala MONDO razgovarala je sa ćerkom Toše Lazovića, koji je izgradio banju, o problemima koje je imao njen otac koji je, prema njenim rečima, bio vizionar i čovek ispred svog vremena. 

"Tata je bio vizionar, čovek ispred svog vremena, vredan, radan i uvek pun poslovnih ideja i vrlo organizivan. Rođen je 1914. godine u selu Rožanstvo na obrancima Zlatibora kao osmo dete Perke i Čedomira Lazovića. Imao je pet godina kada mu je umrla mama a 11 kada mu je umro otac", kazala je naša sagovornica. 

Prema njenim rečima, Toša je otišao u Užice kod rođaka i počeo je da radi kao šegrt u njegovoj radnji. Tamo, kako je navela, nije ostao dugo. Doneo je odluku da sam i sa samo nekoliko ličnih stvari ode u Beograd. Novca nije imao. 

"Tamo nalazi posao u trgovinskoj radnji. Danju je radio a noću je učio i završio Trgovačku akademiju. Otvara prvu radnju mlečnih proizvoda na Crvenom krstu i tako započinje njegov put poslovnog čoveka. Završetak rata je dočekao kao vojni intendant-dobavljač hrane iz Banata za potrebe vojske. Kasnije je osnovao radionicu za preradu mleka sa ciljem da snabdeva mlečnim proizvodima brojne poslastičarnice u Beogradu", ispričala je za MONDO Radmila Diklić.

Kako je Toša došao na ideju da izgradi banju?

Toša Lazović je počeo da gradi banju 1974. godine. 

"Sećam se da nam je tata pričao da je na mestu sadašnje Tošine banje ili banja Vape bio izvor još za vreme Turaka i da se pričalo da voda leči kožne bolesti a da je dobra i za bolesti očiju i zbog toga je došao na ideju da na tom mestu izgradi banju i pomogne ljudima koji imaju problema sa kožnim bolestima, vidom kao i problem sa gastritisom", objasnila nam je. 

Prema njenim rečima, Toša je da bi ostvario svoju ideju napravio prvi korak i doveo je geologe iz Beogradskog Instituta za Geologiju da ispitaju vodu i da se vidi koje sve minerale ima voda. Kada je dobio rezultate odlučio je da počne sa gradnjom.

"U prvoj fazi gradnje predviđena je izgradnja puta koji bi povezao asfaltni put Rožanstvo - Sirogojno sa Tošinom banjom, bazen, kuhinja i nekoliko soba za odmor. Objekti bi se gradili na parceli koja je njegova očevina kao i na parceli koju je tata kupio od komšija blizu izvora banje", navela je. 

Istakla je da je njen otac imao želju da napravi dobro delo i da pomogne selu u kome je rođen, da napravi banjsko lečilište i tako stavi Rožanstvo na turističku mapu. Počeo je da gradi i crkvu u sklopu banje s obzirom na to da selo nije imalo crkvu. Takođe je nameravao i da flašira mineralnu vodu a želja mu je bila i da završenu banju ostavi kao zaostavštinu selu u kome je rođen.

Problemi sa kojima se Toša suočavao

"Pomoć meštana nije imao a još manje od mesne zajednice, odnosno opštine, koji su ga sve vreme sputavali u gradnji i pravili probleme tako da su sudski procesi trajali 40 godina. Po završetku prve faze izgradnje opština Čajetina je zabranila dalju izgradnju i upotrebu objekata i naložila rušenje pod izgovorom da je izvor vode opšte javno dobro koje se ne može koristiti u privatne svrhe", objasnila je Tošina ćerka Radmila Diklić.

Napomenula je da je njen otac želeo da izbegne rušenje i da obezbedi nastavak izgradnje Tošine banje.

"Jedino rešenje po tadašnjem zakonu je bilo da pokloni državi izgrađene objekate, ali se to ispostavilo kao nemoguće rešenje pošto opština nije imala novac za održavanje i brigu o objektima. Drugo rešenje je bilo da tata napravi ugovor sa mesnom zajednicom u Rožanstvu o legatu sa nalogom po kome bi se tata obavezao da obezbedi novac za dalju gradnju banje, kao i novac i opremu za osnivanje preduzeća za preradu mleka jer je u selu bilo puno krava a nije bilo organizovane prerade mleka", kazala je. 

Sagovornica nam je objasnila da bi tim legatom mesna zajednica bila osnivač preduzeća za preradu mleka a da bi njen otac izgradio mlekaru, opremio je za proizvodnju, preneo malu mrežu od pet prodavnica mlečnih proizvoda u Beogradu na mesnu zajednicu, organizovao proizvodnju i distribuciju mlečnih proizvoda od mleka sakupljenog u selu.

"Mesna zajednica bi se obavezala da u okviru legata ulaže jedan odsto od prihoda preduzeća za održavanje i izgradnju banje, pospešuje proizvodnju mleka u selu kao i da razvija seoski turizam. Ugovor je overen u sudu. Posle dve godine uspešnog rada preduzeća za preradu mleka, radnici preduzeća podnose zahtev da im mesna zajednica prenese sva osnivačka prava i da raskinu ugovor o legatu, a da preduzeće nastavi rad sa novim rukovodstvom i novom organizacijom. Mesna zajednica prenosi sva osnivačka prava i imovinu na preduzeća bez naknade i raskida ugovor o legatu.

Ubrzo posle toga preduzeće prestaje sa preradom i otkupom mleka, prodaje deo opreme za preradu mleka na otpad a deo baca na livadu pored mlekare. Radnicima je obećano da će ih prebaciti sa prerade mleka u selu u prodavnice u Beogradu a da će se preduzeće baviti trgovinom odnosno preprodajom mlečnih proizvoda drugih mlekara", ispričala nam je Tošina ćerka. 

Istakla je da je u toku dve godine rada legata banja počela da se koristi i da su turisti počeli da dolale kako bi se izlečili od bolesti. Sobe su bile uređene i nameštene sa kuhinjom i kupatilima. Postojao je i bazen, a naplata za boravak je bila minimalna, odnosno ljudi su plaćali onoliko koliko su mogli. 

"Na kraju druge sezone posle raskida ugovora o legatu, iz banje je nestao sav nameštaj, sanitarije i ostala oprema kao vodovodne cevi, električna opreme, žice, lusteri. Otac je zbog raskida ugovora o legatu tužio mesnu zajednicu, preduzeće za preradu mleka kao i opštinu Čajetina.

Posle 20 godine spora opština je predložila poravnjanje jer nije bila u mogućnosti da vrati 250.000 nemačkih maraka koje je tata uložio u legat. Poravnjanjem mu se daju izgrađeni objekti u banji i zemljište na korišćenje dok ih bude koristio. Postupci sa preduzećem oko imovine nisu nikada završeni i odugvlačenjem i dugotrajnim reformama pravosuđa su obesmišljeni i nikakve odluke nisu donete", navela je za MONDO Radmila Diklić. 

Objasnila je da je njen otac nastavio treću fazu gradnje nakon pravosnažnosti poravnjanja i banja je tad dostigla sadašnju veličinu. Imala je osam soba, kuhinju i trpezariju, malu crkvu, dva pokrivena bazena kao i postrojenje za filtraciju izvorsku vode, pogon za proizvodnju gaziranih pića i distribuciju istih u Beogradu i Crnoj Gori.

"Sve je to radilo do 1999. godine kad je zbog sankcija i ekonomskih problema prestala upotreba banje kao i flaširanje izvorske vode i sokova. U tom periodu iz banje je nestalo sve što je bilo vredno: sva oprema za preradu vode i sokova, većina nameštaja i sve ostale stvari i oprema", kazala je sagovornica. 

Otkrila nam je da je posle Tošine smrti država tužila njenu majku kao njegovog naslednika da vrati sva prava dobijena poravnjanjem sa opštinom jer po tadašnjem zakonu sva imovina i prava data lokalnim zajednicama pripadaju državi. Spor sa državom je trajao 20 godina.

"Po završetku spora doneta je odluka da voda u banji nije lekovita i da ne spada u opšte javno dobro pa je presuda doneta u našu korist. Zbog svega navedenog a posebno sudskih postupka u vezi banje koji su vođeni 40 godina banja nažalost nikad nije zaživela onako kako ju je tata zamislio da izgleda", zaključila je razgovor za MONDO Radmila Diklić, ćerka Toše Lazovića. 

Podsetimo, ranije smo pisali o tome kako izgleda Tošina banja. 

BONUS VIDEO: