Od čuvara Zejtinlika čuli smo neispričane priče i zadnju želju deda Đorđa: Nigde se ne oseća ovoliko tuge i ponosa

“Nigde se, kao na Zejtinliku, ne čuje tako glasno tišina, ne oseća tuga, ali I čast u isto vreme”, ovu rečenicu smo čuli kada smo posetili srpsko vojničko groblje u Solunu, mesto na kom počiva više od 20 hiljada vojnika, više od 7 hiljada srpskih, a na susednim i italijanski, engleski, francuski o ruski vojnici.

Iz ranijih poseta i razgovora sa deda Đorđem, čuli smo da su na ovo mesto ranije dolazili veterani rata, kako bi zapalili sveće i odali počast stradalim saborcima. Godine i vreme su činile svoje, vreme prolazilo, pa su nakon njihove smrti nastavili da dolaze njihovi potomci.

Danas nam Krstimir priča da je posetilaca iz godine u godinu sve više, kako i treba da bude, jer herojski podvig onih čiji posmrtni ostaci leže ovde ne sme nikad da se zaboravi. To je, kako smo čuli, bila i želja deda Đorđa - dokle je god Srba i Srbije, dotle mora biti i Zejtinlika. Tu rečenicu on je često znao da kaže i posetiocima, dok ih je dočekivao na ovom svetom mestu.

"Dolaze đaci, sa školskim ekskurzijama, studenti, organizovane grupe, mladi, stari. Potomci palih boraca, ali i vojnika koji su se devedesetih borili u ratovima na prostorima bivše Jugoslavije, na KiM...saosećaju se sa žrtvom i gubicima", priča nam Krstimir. 

Iako nas ovog puta nije dočekala na groblju, sa Krstimirom se rame uz rame o Zejtinliku brine i Olga Tasić. Ovo je ujedno prvi put da posao čuvara na ovom groblju obavlja i žena. Njih dvoje su ovde svakog dana, a iako je označeno da je groblje otvoreno za posetioce od 9 do 17 časova, posao koji obavljaju traje gotovo ceo dan.

"Od zalivanja zelenila, čupanja trave oko grobova, korova, sređivanja cveća do dočekivanja posetilaca i razgovora sa njima. Posla ima uvek, ali se sve postigne. Deda Đorđe je to godinama sam radio", kaže u razgovoru za naš portal.

Kako je život udesio da Krstimir dođe do Zejtinlika?

Po ocu Grk, po majci Srbin, sudbina je udesila da Krstimir svoj život nastavi u Solunu. Kako smo čuli, njegov otac je nakon Drugog svetskog rata došao u Srbiju, gde se zaljubio, oženio i dobio decu. Međutim, iako rođen u Srbiji, Krstimira je život mnogo godina kasnije ponovo doveo u Grčku gde, evo, živi više od 30 godina.

Sa našim konzulatom sarađivao je kroz građevinsku firmu u kojoj je radio. Tada je stekao poverenje, pa je predlog da preuzme mesto čuvara groblja došla kao prirodan sled. Njegova desna ruka, Olga, u Solun se doselila nakon udaje, a put ju je doveo baš u komšiluk porodice deda Đorđa i samog Zejtinlika. 

Malo dalje od mesta na kom razgovaramo sa Krstimirom, groblje i dalje na neki način čuva deda Đorđe. Uz kuću u kojoj je proveo tolike godine, nedavno je postavljena bista, kako bi mu se i na ovaj način odala počast za sve što je uradio.

Preminuo je pre godinu dana, 2. jula u 96 godini. Na mestu čuvara srpskog vojničkog groblja nasledio je svog oca Đura Mihailovića 1961. godine. Taj posao časno je obavljao punih 60 godina, a kako je i sam za života objašnjavao mnogobrojnim posetiocima, kako nije imao muških potomaka, već ćerku i unuke, nije imao ko da ga nasledi.

Tokom 60 godina na Zejtinliku je dočekao veliki broj delegacija, političara, poznatih ličnosti, umetnika, državnika, sveštenika...a nije tajna da je veliki broj posetilaca dolazio kako bi, osim odavanja pošte stradalim herojima, video i upravo njega.

(Mondo.rs)