Može li snimak razgovora biti dokaz na sudu? Najpoznatiji presedan napravljen zbog Tita, advokat objašnjava kako

Snimak telefonskog razgovora na kojem neko priznaje krivično delo može postati ključni dokaz na sudu, ali postavlja se pitanje - može li takav snimak biti prihvaćen kao validan dokaz ako osoba koja snima nije obavestila sagovornika o tome?

"Razgovor koji nas dvoje sada obavljamo tiče se Vas i mene, dakle možete ga snimati, to je Vaše pravo, ali je druga stvar kako će ga sud tretirati kad stavite na neki nosač zvuka, pa na pravite belešku. To je jednako onim snimcima koje sud izdvoji iz svojih spisa i kaže da ih neće koristiti. Sudija je video, recimo, da neko pljačkaa banku, to neće koristiti u postupku, ali je jasno šta je istina, pa će ono jedno svedočenje rastumačiti ovaj koji se na snimku vidi šta radi. Dakle, nezvanično, to ipak jeste neki dokaz", izjavio je advokat Željko Simić za MONDO.

Napredak tehnologije u 21. veku omogućili su da se danas gotovo u bilo kom trenutku pomoću nekog uređaja snimi razgovor ili napravi snimak određenog događaja.

Prema Zakoniku o krivičnom postupku[1] (dalje: ZKP), nezakonitim dokazima se smatraju oni dokazi koji se pribavljaju na nezakonit način. Zakonodavac je odredio da se "sudske odluke ne mogu zasnivati na dokazima koji su, neposredno ili posredno, sami po sebi ili po načinu pribavljanja u suprotnosti sa Ustavom, ovim zakonikom, drugim zakonom ili opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima, osim u postupku koji se vodi zbog pribavljanja takvih dokaza". ZKP-om je takođe, posebno predviđeno da se svi dokazi koji su prikupljeni suprotno navedenom smatraju nezakonitim dokazima, te da stoga ne ne mogu biti korišćeni u krivičnom postupku.

"Isto kao i sa poligrafom. Kad su te škaljive situacije, kome će se poverovati, ja lepo uradim poligrafski ispitivanje na mojoj stranci iako to nije dokaz i ne može biti prihvaćen. Ali sudija lista pa vidi da je prošao poligraf. Ja onda napišem u tužbi 'neka izvoli o našem trošku suprotna strana da izađe na poligraf, mi ćemo snositi sve troškove testiranja, da odgovori na ovih 5 pitanja'. Onda ovaj s druge strane koji odbije već je u sumnji bez obzira što sud po zakonu ne može da prihvati to", objasnio nam je Simić.

Ako obavestite drugu stranu da snimate da li je dokaz validan?

Za početak, potrebno je da odobrenje druge strane mora biti nedvosmisleno i jasno, međutim čak i u tom slučaju postoji nekoliko "ali". 

Snimak kao dokaz prema odredbama Zakona o krivičnom postupku može da se koristi samo kad sudija za prethodni postupak donese obrazloženu naredbu da se sprovede tajno praćenje i snimanje određenog lica (član 172.) i to kada oceni da ne bi bilo moguće prikupiti dokaze na drugi način, a postoji osnov sumnje da je lice izvršilo neko od krivičnih dela predviđenih članom 162. Članom 171. je propisano da sud može odrediti sprovođenje ove dokazne radnje na predlog javnog tužioca i to 1.) zbog otkrivanja kontakata ili komunikacije osumnjičenog na javnim mestima i mestima na kojima je pristup ograničen ili u prostorijama, osim u stanu; 2) utvrđivanja istovetnosti lica ili lociranja lica ili stvari.

Da je u pitanju "siva zona koja nije do kraja definsana" ponovio nam je i advokat Simić.

"To je nešto gde sudovi nemaju ujednačenu sudsku praksu, ali svakako se koristi iz razloga jer se jasno vidi šta se desilo", dodao je advokat pa objasnio na jednostavnom primeru.

Može se desiti da sud, recimo, odluči da neki dokaz isključi iz spisa zvanično, poput snimka pljačkanja banke. Ipak, iako je dokaz iz bilo kog razloga isključen, sudija je video šta se desilo (recimo, osumnjičene da pljačkaju banku), pa će u daljem postupku saslušanje svedoka voditi u tom pravcu.

Slučaj Danijele Štajnfeld 

Kada je glumica Danijela Štajnfeld 2021. godine u izjavi Višem javnom tužilaštvu da ju je glumac Branislav Lečić navodno silovao 2012. godine, pojavio se i navodni snimak njihovog razgovora nastao nekoliko godina kasnije, koji je dostavljen i Tužilaštvu kao dokaz.

Međutim, kako su advokati tada gotovo u glas tvrdili odmah, to za sud ne može biti dokaz, ali za tužioce da, pa je jasno da "nešto ima i može da krene s tim", ali su prednjačili oni koji su mislili da je nedovoljno da sud to prihvati kao dokaz na osnovu kog će osuditi Lečića.

Tako je i bilo. Više javno tužilaštvo u Beogradu je u saopštenju 13. jula navelo da “ne postoje osnovi sumnje da je učinjeno navedeno krivično delo, niti bilo koje drugo krivično delo za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti”.

"Nakon prikupljenih potrebnih obaveštenja i pribavljanja svih relevantnih dokaza u predistražnom postupku, koje je tužilaštvo cenilo kako pojedinačno, tako i u međusobnoj vezi, utvrđeno je da ne postoji ni jedan zakoniti dokaz sa stepenom osnova sumnje koji bi potvrdio navode podnete krivične prijave", navodi Tužilaštvo u sapštenju.

Kako stoji u saopštenju, u toku predistražnog postupka obavljeni su razgovori sa Štajnfeld i sa Lečićem. Takođe, kako se dodaje, kao dokazni materijal pribavili su i kopiju dokumentarnog filma "Zaceli me", koji je snimila glumica i CD sa originalnim glasom Lečića.

Kako se dodaje, obavljeni su i razgovori sa licima koja su mogla imati posredne informacije o navodnom silovanju.

Snimci Ratka Mladića

Privatni snimci razgovora koje je ratni komandant bosanskih Srba Ratko Mladić vodio sa brojnim sagovornicima, tada su izazvali oštre polemike da li će se u sudskom postupku kao validan dokaz.

Pitanje presretnutih razgovora prvi put se u praksi Haškog tribunala pojavilo 1998. godine u slučaju protiv bosanskog Hrvata Darija Kordića. Odbrana je tvrdila da razgovori koje je Tužilašvo dobilo od bosanske strane nisu pribavljeni na zakonit način. Tribunal je od 1998. pa do 2007. doneo niz odluka u vezi sa sličnim situacijama.

Jedna je da za Haški tribunal ne važe ograničenja iz nacionalnih zakonodavstava, uključujući i ona koja se odnose na prisluškivanje, a druga da su ilegalne aktivnosti, kao što je špijuniranje i prisluškivanje u ratu, legitimne vojne radnje.

Kada je u pitanju suđenje Ratku Mladiću, presretnuti snimci su bili ključni dokazi i pomogli kompletiranju dokaza u vezi sa vođenjem vojnog i političkog delovanja tokom rata devedesetih.

Jedan od najpoznatijih snimaka bio je razgovor između Mladića i njegovih saradnika u kojem je izražena namera za napade na civile, što je povezano sa optužbama za genocid, ratne zločine i zločine protiv čovečnosti. Ovi snimci su bili deo šireg skupa dokaza koji su uključivali i iskaze preživelih, dokumentaciju o događajima tokom rata, kao i druge oblike materijala koji su potvrdili njegove navode.

Slučaj koji je Vuk Drašković opisao u romanu

Možda najpoznatiji slučaj korišćenja tajnih snimaka na ovim prostorima, opisao je Vuk Drašković u knjizi "Sudija". Pre četiri decenije, Ilija Radulović, po preporuci profesora etike, odbio je da sasluša tajno snimljenu traku u procesu za uvredu Josipa Broza Tita, što ga je koštalo sudijske karijere.

Tada je, na osnovu magnetofonske trake, protiv Nebojše Ivkovića pokrenut postupak za uvredu predsednika SFRJ Josipa Broza Tita.

Advokat Radulović navodi da se od njega, kao sudije Opštinskog suda i člana SKJ očekivalo da posluša ono o čemu se partija već izjasnila - dakle da je snimak sjajan, da se može čuti, prepoznati, diferencirati njegov glas i da je to potpuno etički ispravno.

Radulović je bio prvi sudija koji je zatražio mišljenje profesora etike da li je uopšte dozvoljeno saslušati traku. Zaključak je bio da je to neprihvatljiv čin koji bi proizveo dalekosežne negativne posledice.

(Mondo.rs)