Kako izgleda kad život posloži karte onako kako treba, čak i kad se čini da su svi digli ruke od vas, pokazuje priča Dragoljuba Mihailovića, koji je prošao put dostojan filmskog platna. Sada već daleke 1989. godine, sa braćom i sestrom smešten je u Dom za nezbrinutu decu, nakon što je majka pobegla od kuće iz nemoći da trpi psihičko i fizičko maltretiranje Dragoljubovog oca alkoholičara.
Nekadašnji štićenik doma, danas vaspitač u Centru za zaštitu odojčadi, dece i omladine, za MONDO portal otvorio je dušu, prisetio se kako su izgledali prvi dani nakon izmeštanja iz porodičnog doma i kako je tekao njegov razvojni put koji ga je doveo tu gde je danas.
Život u trošnoj kući u selu Kovačevac, nadomak Mladenovca, bio je sve samo ne bezbrižan, kakav zaslužuju sva deca. Zbog oca alkoholičara, majka je u jednom trenutku pobegla od kuće, nakon čega je Centar za socijalni rad smestio Dragoljuba, braću i sestru u Dom "Drinka Pavlović" na Senjaku.
"Sestra, brat i ja smo smešteni zajedno, a najstariji brat je bio u drugom domu, pošto je u tom trenutku imao 17 godina. Od svih nas, ja sam jedini ostao do kraja školovanja tu", počinje priču za naš portal.
Kako su izgledali dani u domu?
Redovni obroci, topli kreveti, kupatilo, život bez svađe i nasilja… Dragoljub se priseća da su prvi dani u domu doprineli da se lako navikne “na bolje”, a sećanja na te dane i danas bude najlepše uspomene.
"Bilo je nestašluka dosta. Imao sam običaj da pobegnem preko terase, skočim sa 2. Sprata i odem na fudbal, pa se vaspitači hvataju za glave. Bezbednost i učenje su bili na prvom mestu, ali ja sam česti znao da upadam u neprilike", kroz smeh nam priča i dodaje da mu upravo to pomaže danas, da 'pročita' svoje klince iz grupe, pošto i oni prave gotovo identične nestašluke.
"Deca u domu ostaju dokle god se redovno školuju, najdalje do 26. godine. Tako je nekako išao i moj put. Nakon srednje, upisao sam Sportsku akademiju, u međuvremenu sam i radio, da bih mogao da se izdržavam kad napustim dom. Ostao sam u kontaktu sa mnogim vaspitačima, zaposlenima, sa mnogima sam i prijatelj i kroz ta druženja se rodila ideja. Upisao sam Fakultet za medije i komunikaciju, smer 'socijalni rad' i eto, u Zvečanskoj sam već 4 godine, a uradnoj jedinici Dom Jovan Jovanović Zmaj, 3 meseca", rekao je Mihailović.
Veliki izazov, ali i najplemenitiji posao na svetu
Ovde radi sa decom bez roditeljskog staranja, od 7 do 26 godina. Konkretno, Dragoljub u svojoj grupi ima 8 devojčica i 2 dečaka. Izazovno jeste, teško jeste, ali ljubav prema ovom pozivu odavno je izjednačio privatan i poslovni život, otkriva nam Dragoljub, zbog čega mu ništa ne pada teško.
"Mnogi od njih su stigli iz problematičnih porodica, nakon nekih stresnih dešavanja. U vaspitaču traže sigurnost i poverenje. Većina njih zna da sam ja dete Zvečanske, pa se zato malo lakše meni otvaraju - ja sam neko ko je proživeo isto što i oni. Izazov je veliki, potrebno dosta truda da bi to dete mogli da vratimo u normalu, da ide u školu, da ga asocijalizujemo, da se druži, smeje, igra, veseli…Potrebno je dosta vremena i truda, ali nije nemoguće", kaže nam i dodaje da je zato ključno da se se ovaj posao voli.
To i dokazuje svakim narednim minutom ovog razgovora, dok priča o deci ne skida osmeh sa lica, pa čak ni kad neko od njih radoznalo promoli glavu kroz vrata, da vidi šta njihov omiljeni vaspitač radi.
"Imaju iste želje kao i sva deca. Vole i da se igraju i da pogledaju film, igraju igrice… prave nestašluke, kao i sva deca, u nekim čak prepoznam i sebe iz tog uzrasta. Sve to mi u hodu rešavamo razgovorom", opet nam kroz osmeh priča.
Na pitanje šta je najteže, ko iz topa odgovara - kad nastupe ljubavni problemi.
"Jave se prve simpatije, a kad ne bude uzvraćeno, onda nastaju muke. Ja sam muški vaspitač, pa uglavnom dečaci dolaze kod mene po savet, dok kod koleginice odlaze devojčice. Dete kad se zaljubi ne ume da rezonuje neke stvari, ali uspevamo nekako da ispeglamo to kroz priču", priča nam.
Kako izgleda radni dan u domu?
Na posao, otkriva nam, dolazi raspoložen, "bez teskobe koju je ranije osećao u drugim firmama gde je radio", a klince najčešće budi pesmom.
"Često me zadirkuju 'Gagi, pa ti stalno pevaš', ali zaista se osećam poletno jer radim plemeniti posao. Dan počinje tako što najpre probudim decu koja idu u školu, piju tarapije koje su već spremne onako kako su prepisane. Potom sledi doručak, spremanje grupa, onda imamo jutarnji sastanak. Posle svako ide u svoju grupu sa decom koja su tu. Rade se domaći, neke druge aktivnosti koje su u planu i programu za taj dan", otkriva nam.
Posebno euforično kod njih je uoči praznika, koje deca mnogo vole, jer se svi trude da im upriliče slavlje za pamćenje, od svečane večere, žurke, paketića, Deda Mraza...
"Ima dece kojima nedostaje porodica, ima nekih koji bi menjali i dom i sve uslove za povratak kod roditelja, ne postoji cena za to. Ipak, deca ovde znaju zbog čega su tu, pa kroz priču sa njima i dogovore mi im objašnjavamo zašto je trenutno bolje da su tu gde jesu", rekao je on za naš portal.
"Da se vratim na početak, sve bih isto uradio"
Na pitanje da li je osmogodišnji Dragoljub pre 36 godina mogao da zamisli da će se vratiti u Zvečansku i to kao vaspitač, vrti glavom i otkriva da je tada sanjao o fudbalskoj karijeri, a kasnije o nekom trenerskom pozivu.
Nije tada mogao da sanja ni da će izgovoriti rečenicu "drago mi je što su me odveli iz kuće", ali jeste.
"Često govorim, da sam ostao u svojoj prirodnoj porodici ko zna gde bih završio i šta bi bilo sa mnom. Moj najstariji brat je povukao na oca, alkohol ga je uzeo pod svoje. Ko zna na koju stranu bi mene povuklo. Ja npr. ne pijem alkohol, to mi je možda neka trauma, da ne treba da radim kako bih bio suprotno od oca. Da sada mogu sve ispočetka, sve bih isto uradio", govori i dalje ne skidajući osmeh sa lica.
