Pre 26 godina, u noći između 22. i 23. aprila, NATO je bombardovao zgradu RTS-a i ubio 16 zaposlenihi. Prvi put u istoriji ratovanja pogođena je jedna medijska kuća koja je prethodno proglašena za legitimni vojni cilj. Zgrada RTS-a bombardovana je tokom emitovanja vesti u 2 sata i 6 minuta.
Života Neimarević, pomoćnik glavnog urednika Informativnog programa i direktor fotografije RTS-a u to vreme, bio je jedan od onih koji su iz prve ruke svedočili svim strahotama. Njegove reči i slike, koje su postale istorijski dokumenti, svedoče o brutalnosti napada, ali i o hrabrosti novinara i snimatelja koji su svakodnevno izlazili na teren, suočavali se sa životnom opasnošću i snimali stvarne posledice bombardovanja.
Za Neimarevića, rad u tim danima bio je svakodnevna borba za život, ali i neprestana potraga za istinom. Dok je snimao, bio je svestan da je svaki trenutak mogao biti poslednji, ali je i znao da je njegov zadatak da dokumentuje ono što je možda najvažnija svedočanstva o ovom užasu.
"Tih 78 dana bila je svakodnevna borba za život, a posao koji smo radili nosio je veliku odgovornost. Uglavnom smo danju odmarali, a noću izlazili na teren, kako bi snimili stvarne posledice napada", prisetio se Neimarević.
Iako su mnogi novinari tokom rata bivše Jugoslavije već bili upoznati sa opasnostima, bombardovanje 1999. godine im je donelo novu vrstu straha - strah od napada na ono što je trebalo da bude zaštićeno: medije, koji su postali legitimna meta.
Jedan od najpotresnijih trenutaka za Neimarevića bio je napad na RTS, koji je ujedno bio i napad na sve novinare, sve one koji su verovali u snagu informacija i istine.
"Gubitak 16 mojih kolega, s kojima sam radio i s kojima sam bio svaki dan, bio je nešto što se ne može opisati."
Ovaj napad nije bio samo udar na jednu instituciju, već i na sve ljude koji su se trudili da budu glas onih koji nisu imali šansu da se bore.
Najveći gubitak za njega bio je smrt kolega iz RTS-a.
"Prizor je bio nestvaran. Sve je bilo pokriveno nekom sivom uskovitlanom pepeljastom prašinom. Po drveću su se vijorile tejp trake, kao da ih je neko namerno tamo okačio. Ispred ulaza gomila šuta, gde je raketa odvalila ogroman deo zida. Na stepeništu, pritisnut betonskim blokom, visio je moj mrtvi kolega. Gore desno od njega drugi, kome je deo zida prignječio nogu. Prestao sam da snimam. Video sam da ne mogu ništa da uradim, sem da ga utešim da dolazi pomoć jer sam čuo sirene", rekao je Neimarević svojevremeno za MONDO.
"Spustili smo se u studio Dnevnika, gde sam zatekao haos i prevrnute kamere, a potom Režiju i časovnik koji se zaustavio na 2:06. U toku snimanja naišli su vatrogasci koji su počeli da viču na nas da odmah izađemo, jer nemamo maske i mogli bi da se ugušimo. Izašli smo napolje. Tamo su lekari hitne pomoći i dalje pokušavali da pomogne kolegi na ulazu. Došle su i druge ekipe i novinari. Nastavio sam da snimam. Počelo je da sviće. Svoju kasetu sam predao dežurnom uredniku, koji ju je odneo u Studio B i odatle je u jutarnjem dnevniku emitovan nemontirani materijal, kao svedočanstvo tog užasnog NATO zločina. Uveče u našem Dnevniku, prilog o bombardovanju RTS-a pušten je tek posle dvadeset minuta ostalih vesti, za razliku od televizijskih kuća širom sveta koje su je emitovale kao prvu i udarnu. To nepoštovanje sopstvenih žrtava, rezultiralo je mojom neopozivom ostavkom na mesto pomoćnika glavnog urednika Informativnog programa", istakao je.
BONUS VIDEO:
