U svetu, pravila su jasnija – u Americi se 15 do 20% podrazumeva za bakšiš. U Italiji i Španiji bakšiš nije obavezan, ali se ostavi nešto sitno. U Japanu — nikako. A kod nas? Tu stvari postaju zanimljive. Ne postoji pravilo, ali postoji očekivanje.
Na primer, za račun od 2.000, neko će ostaviti 200 dinara — to je 10%. Neko će zaokružiti na 2.200 ili reći "u redu je, ne treba kusur".
Ima i onih koji daju 500 dinara, naročito ako su doživeli izuzetnu uslugu. A ima i onih koji ne ostave ništa, jer, kažu, "nije obavezno", "to im je posao" ili jednostavno "nisam zadovoljan".
A na X-u, postavilo se pitanje:
"Otišli ste u restoran na večeru i račun vam je, recimo, 2.000 dinara i zadovoljni ste hranom i uslugom. Koliki bakšiš ostavljate?"
Komentari ispod objave su se samo nizali.
"Kad odeš na pijacu da kod seljaka kupiš neki proizvod, ti se cenkaš, on nema platu, za razliku od konobara koji ima stalnu platu, i kome ti još daješ bakšiš. Sram vas bilo", "Dam 1.500 i kažem: ‘U redu je'“, „20 godina radio kao konobar, uvek zovem piće konobar čim naručujem sebi, na svadbi dajem uvek konobaru što me služi, i kada odlazim ako sam zadovoljan uvek ostavim bakšiš", "Nikad više od 100,00 jer nije konobar spremio hranu.. Uostalom, to je moj stav", "Plaćan karticom, žao mi je", "Recimo 700 dinara", "200, 250 dinara", "Mislim da većina ljudi daje na osnovu usluge, a ne na osnovu iznosa. A i nismo mi Ameri gde ide bakšiš 20% na iznos računa", "Zašto se konobarima daje bakšiš? Kuhinja je mnogo zaslužnija, pa nikada niko ne pošalje u kuhinju! Bakšiš ne dajem zato što konobari ne dele to sa kuhinjom"…
BONUS VIDEO:
(City Magazin/MONDO)
