Džim iz Amerike, profesionalni muzičar iz Nju Orleansa, već četiri godine živi u Srbiji. Proputovao je skoro ceo svet i nastupao na svim kontinentima, osim Antarktika, ali upravo je ovde, u maloj zemlji Balkana, pronašao zdravlje, mir i, kako sam ističe, drugi život. Doslovno. Jer da nije bilo Srbije, tvrdi, danas verovatno ne bi bio živ.
U razgovoru na Jutjub kanalu "Attic Life" otvoreno govori o traumatičnom iskustvu koje mu je promenilo život - niz ishemijskih moždanih udara koje je preživeo neposredno po dolasku u Srbiju, srpskom zdravstvenom sistemu koji ga je spasio, ali i o razlikama u mentalitetu, iskustvu života kao crne osobe u Americi i Srbiji, o hrani, kulturi i najvećim izazovima koje vidi pred Srbijom. Najpre je govorio o borbi za život.
"U avionu, na putu ovamo, doživeli smo ogromnu turbulenciju. Bio sam u kupatilu kada je avion naglo spao oko stotinu stopa i mislio sam da ćemo umreti. Udario sam repnu kost o aluminijumski deo toaleta, došlo je do kompresije kičme, a vrat mi se zaključao. Tako je krv počela da pristiže u mozak brže nego što je telo moglo da je vrati. I imao sam ono što se zove niz ishemijskih moždanih udara", rekao je Džim i nastavio:
"Kada smo prvi put došli ovde, Plan (nadimak za njegovu ženu, čije je ime Eni) je imala je jasan cilj, i morali smo što pre da izađemo iz Airbnb smeštaja i pronađemo stan. Prvog dana smo trčali kao muve bez glave. Mislim da zbog ishemijskog moždanog udara, koji nisam znao ni da imam, u početku sam bio dobro. Ali zbog svakodnevnog pešačenja - prelazio sam i do 10 kilometara dnevno - to mi je dodatno podizalo pritisak u glavi. Drugog dana sam se probudio, bili smo spremni da krenemo, ali sam počeo da izgovaram reči unazad i udaram u stvari. Pokušao sam da zaobiđem ugao, ali sam ušao pravo u njega. Napravio sam tri koraka unazad i ponovio isto", rekao je on i dodao:
"Ovde smo imali jednog prijatelja, Dejl se zove, on je iz Teksasa. On i njegova žena su nas sproveli kroz medicinski sistem ovde. Kada sam stigao tamo, bio sam zapanjen. Ušli smo u zgradu koja je izgledala kao sportska sala iz šezdesetih u Americi, sovjetski stil, kao iz istočne Nemačke. Ali, ljudima se pomagalo. Kada sam bio u Americi, hodao sam hodnicima od milion dolara i tu je gomila ljudi koji sedi i smišljaju načine da ti naplate, a ne da ti pomognu. Dali su mi par testova refleksa, izmerili pritisak, sve te stvari, a onda su shvatili da nemam temperaturu, nisam imao kovid, ovo je bio neurološki problem", nastavio je Džim.
Džim je duboko zahvalan srpskom zdravstvenom sistemu koji mu je spasio život u kritičnom trenutku. Njegovo iskustvo jasno pokazuje koliko može da znači brza i humana pomoć.
"Sećam se da su otvorili krilo bolnice ovde za mene. Dali su mi lekara i medicinsku sestru i uključili su tomografiju, samo za mene. U Americi bi mi rekli: 'Ne radimo skeniranje danas, moraš se vratiti u ponedeljak, u periodu tom i tom', a ja bih umro. Dakle, jedno mogu sigurno reći, i rekao sam to mnogo puta - Srbija mi je spasila život! Da sam bio u Americi, sada bih bio mrtav. Ne bi bilo Džima. Jer su reagovali dovoljno brzo i poradili su na ovome neposredno, a nisu morali. To je moj prvi utisak", istakao je Džim i dodao:
"Možeš da vidiš kako dolazi, li virus zapadnog uma još nije u potpunosti prodro u Srbiju. Ovi ljudi, isti čovek će me odje*ati, i vratiće se da me vidi sutradan i zagrli. Možda nemaju strpljenja za ovo i druge stvari, ali kada smo stigli ovde i mučio sam se da manevrišem, ljudi su se zaustavljali da me pitaju da li mi treba pomoć. To je nešto što se ne dešava u većem delu Zapada, a ni na Istoku", naglasio je.
Džim je pričao iskreno o svemu šta je prošao u Srbiji, i dobrim stvarima i onim teškim, naročito zbog toga kako ga ljudi vide. Kaže da je bilo malo predrasuda, ali baš retko, i da mu se život ovde stvarno svideo - najviše zbog običnog života i dobre hrane.
"Urnebesno... Imao sam jednog malog, dete 10-12 godina, koje me je nazvalo crncem i to je bilo to! Samo sam ga pogledao kao: 'U redu, jesi li završio?' Bio je to mali procenat ljudi, rekao bih da je to nesrazmerno manje nego bilo gde gde sam bio na svetu. Uvek će biti ljudi koji su ksenofobi. Jedan od razloga zašto smo odlučili da je odlično da ostanemo ovde jeste što možemo da vozimo par kilometara i nabavimo sveže mleko od čoveka sa kravom. To ne mogu da uradim u Americi, tamo bi ga strpali u zatvor i lagali svet govoreći kako će te sirovo mleko ubiti. Tako sada uzimamo sveža jaja od lokalnog stanovništva. Jedem deset žumanaca dnevno u sirovom mleku i kada sam počeo to da radim, prešao sam sa nula sklekova na sto bez zaustavljanja. Ljudi ovde sami uzgajaju hranu. Dobijamo crni i beli luk i govedinu", rekao je Džim i nastavio:
"Srpska hrana nije baš najukusnija. Iz Nju Orleansa sam, a mi smo grad začina - džambalaja i gambo, binjete, bageti. Ali ovde je makar meso pravo. Nije proizvedeno u laboratorijama, ovde je sir došao od krave koja je 15 kilometara u tom pravcu, a sada je na pijaci. Definitivno sam danas u boljoj formi nego pre tri godine kada sam došao ovde. To je zbog pristupa pijaci", pohvalio je Džim.
Džim je brzo zavoleo neke domaće ukuse u Srbiji, posebno slaninu, kulen i čvarke. Kada ga pitaju šta mu je omiljena srpska hrana, opisuje ih sa posebnom strašću i emocijom.
"Iskreno, ne znam kako se zove, mislim da čak nema ni ime. To je samo veliki, debeo komad slanine koji prave ovde, posebno kada se dimi na drva, a ne peče u električnom šporetu. To je prosto raj u ustima, tako je dobro. Volim i čvarke, ali moja zamerka svima tamo: Prestanite da kuvate čvarke u biljnom ulju. Kada se spremaju u masti,to mi je sigurno prvi izbor, mogao bi ih tovariti u moju kuću pokretnom trakom i bilo bi u redu. Volim i kulen. Kulen pica je preporuka za sve", rekao je on i dodao:
"Ovde u Srbiji postoji pravi duh da se stvari osmišljavaju i rade kako treba, a najgore što im se trenutno dešava je da puštaju taj zapadni uticaj i padaju na ideju da im on pomaže. Možete videti to u hrani, u Najkiju, u toj trci za komercijalizmom. Čudno je to videti, jer znam kuda to vodi, video sam Ameriku i može se videti senka kako ulazi. Ja želim da ostanem ovde jer imam tu slobodu", naglasio je.
Džim je iskreno podelio šta mu najviše nedostaje iz Amerike dok živi u Srbiji. Najviše mu fali muzička scena i način na koji se muzika ovde izvodi.
"Nedostaje mi muzička kultura, prosto nije ista ovde, nije onakva kakva bi mogla da bude. Muzičari ovde, naljutiću mnoge sada, ali ću biti iskren - su programirani. Otići ću na nečiji šou, sviraće pesmu, a onda će sledeći put odsvirati istu pesmu, notu za notom, čak i takozvani 'solo', nema improvizacije. To se zove veliko amaterstvo. Profesionalizam bi bio da ti dođem na 100 performansa i svaki put doživim drugačije iskustvo. To je profesionalac, to treba da uradiš, imam radio to mogu tamo da čujem. To što ti imitiraš Princa nije isto kao kad Princ to radi lično", rekao je Džim.
BONUS VIDEO:
