"Čuo se plač deteta, ustaše su mu prišle i udarile ga kundakom u glavu": Kroz crkvena vrata tekla je reka krvi

Pokolj u Drakseniću ili Krvava liturgija je naziv za užasan zločin koji su počinili oružane snage NDH, ustaše, 14. januara 1942. godine u podkozarskom selu Draksenić kod Bosanske Dubice, nedaleko od Jasenovca i Donje Gradine. Tom prilikom zlikovci su ubili najmanje 207 Srba, uglavnom žena i dece, tako što su ih sve na prevaru pohapsili i odveli u pravoslavnu crkvu, a onda zaklali.

Gde se odigrao stravičan zločin

Kozarska (Bosanska) Dubica je mesto na severu Bosanske Krajine u blizini reke Save, a podno planine Kozara. Dubica se nalazi nedaleko od ušća reke Une u Savu. Ime Dubica je dobijeno od slavenske reči dub, što znači hrast. Južni Slaveni kada su dolazili u ove krajeve u 4. veku, zapazili su velike hrastove šume, a kako se na staroslovenskom jeziku za hrast kaže dub, onda je i samo selo ponelo naziv Dubica.

Nakon Prvog svetskog rata Kozarska Dubica postaje deo Kraljevine SHS, odnosno Vrbaske banovine. Bilo je to vreme izvesnog progresa nakon zavojevačkih vlasti Bečke carevine. Stanovnici Draksenića su lepo živeli u pitomom kraju uglavnom od stočarstva i poljoprivrede, gde je svaka kuća imala 14-20 članova, najviše dece. To je potrajalo više od dve decenije. Inače na početku Drugog svetskog rata, selo Draksenić je imalo oko 1.500 žitelja, sa preko 90 procenata Srba.

Partizani, odnosno članovi NOP-a su uspeli da oslobode ovo selo 11.oktobra 1941. godine bez gubitaka i zaplenili veliku količinu municije i naoružanja, a hrvatski i muslimanski fašisti su se razbežali. Ovo selo je zapravo bilo strateški važno uporište, jer je bilo veoma blizu ustaškog koncentracionog sistema logora Jasenovac i Donja Gradina, te je štitilo prilaz njima. Zato su se ustaše vrlo brzo pripremale za napad na ovo selo kako bi osigurali da "fabrika smrti" nastavi da radi.

Pokolj

Krajem 1941. godine iz ostalih potkozarskih sela došli su prognani Srbi u selo Draksenić ne bi li izbegli ustaške noževe i puške, koji su želeli osvetu. Oni su govorili Dubičanima da je u selu Pucari bilo "krvi do kolena". U ranu zoru na pravoslavni praznik Mali Božić 14. januara 1942. godine, veliki broj hrvatsko-muslimanskih ustaša došao je u potkozarsko selo Draksenić kraj Dubice, koje je bilo zavejano velikim snegom. 

Oni su govorili meštanima kako moraju svi da odmah dođu u crkvu, kako bi im nešto važno saopštili. Ko nije poslušao naređenje, odmah su ga ubijali na kućnom pragu. Zlikovci su odmah po ulasku u selo pljačkali i palili kuće i imovinu od Srba.

Sve uhapšene su sproveli u pravoslavnu crkvu, a onda su otpočeli svirepo iživljavanje nad nejači, tako što su ih noževima, odnsono kamama ubijali. Kroz crkvena vrata tekla je reka krvi. Ubijeno je najmanje 207 staraca, žena i dece, od toga oko 90 su bila deca mlađa od 14 godina. Iako neke procene idu i do 360 žrtava.

Zverstvo hrvatsko-muslimanskih zločinaca išlo je dotle da su mlade žene silovane na oltaru crkve. A na belim zidovima crkve viđeni su crveni tragovi krvavih ruku, jer su žrtve umirale u najtežim mukama.

Svedočenja

Anka Pavković i njena ćerkica Radojka, stara dve godine, su preživele ovaj užasan pokolj i posle rata su svedočile na sudu ovako: "U našu kuću je ušlo osam ustaša sa puškama. Naredili su nam da izađemo, jer nas je pozvao njihov ustaški komandant. Izašli smo i oni su nas poterali. Stigli smo pred crkvu. Tu je već njih troje bilo zaklano. Na ulazu u crkvu, nedaleko od vrata, vidim više ustaša sa obe strane. I tako su nas opkolili. Kako smo nailazili, počeli su da nas bodu bajonetima. Zadobila sam desetak rana po vratu, glavi i po rukama. Udarali su nas bajonetima, kundacima i ašovima, padali smo jedni na druge pod udarcima i ubodima. Ali oni su nastavili i dalje da nas bodu. Pored ubijanja, vršili su i druga napastvovanja, silovanja. Ja sam pala sa grupom oko mene. Čuo se plač deteta Milana Petkovića. Ustaše su mu prišle i udarile ga kundakom u glavu. Bio je to dečačić od oko godinu dana, možda i mlađi."

Mara Blagojević, takođe se seća ovog užasa i pomora sela Draksenića. Evo njenog svjedočenja: "Ušle smo u crkvu... Nalazimo se u zvoniku, neće niko da ide prema oltaru. Primetila sam mnogo ustaša oko zidova oltara. Vidim Savku Dračinu, sedi na stolici. Ne znam da li je zaklana ili je stavljena da gleda kako ustaše kolju. Sedela je okrenuta narodu u crkvi. U trenutku kada sam se okrenula, udarena sam bajonetom u rebra. Svalila sam se na nju i pala. Ustaše su nastavile da kasape narod. Moju majku Rosu Vlajnić zaklali su na mojim nogama. Osećala sam da sam živa, pa sam se pomerala da uklonim poginule sa sebe. Čula sam jauk žena, pa sam i ja počela da jaučem. Onda sam se smirila i bila sam pri svesti. Rane koje sam zadobila iznad i ispod ramena strašno su me jako bolele. Međutim, strah me je toliko obuzeo da sam zaboravila bolove..."

Godinama kasnije

Oni meštani koji su preživeli ovaj pokolj su pored crkve sahranjivali mozgove i krv ubijenih, pa je tako nastalo jedinstveno groblje na svetu. S tim da komunisti nisu davali da se tu postavi krst, već su zahtevali da se svi predstave kao "žrtve fašizma", nikako nije smelo da se napiše da su žrtve ustaškog terora, niti nacionalnost žrtava i zločinaca. Komunizam u ovom kraju je imao dosta sledbenika koji su ucenjeni sa penzijama i borbenim primanjima, zato se ćutalo o Draksenićkom zločinu.

Komunističke vlasti nakon Drugog svetskog rata nisu procesuirali zločince, a žrtvama nije nikada ukazano poštovanje. Štaviše, minirali su ostatke srušene crkve 1950. godine, a onda su uzimali kamen i gradili kuće i pomoćne objekte preživelim meštanima. Opština je konfiskovala crkveno zemljište i imovinu. Isto tako, vlasti su draksenićkog paroha koji se vratio 1946. godine u selo nakon progonstva osudile na 4 godine robije jer je osveštavao navodno "četinčke grobove". Apsurd je u tome što u tom kraju četnika nije bilo, bar ne u dovoljnoj meri da može da se pruži neki značajan otpor okupatorima. Sveštenik je robijao u KPD Zenica, a nikada se više nije vratio u Draksenić. Umro je 1974. godine.

Početkom 1990-ih godina počelo je nacionalno buđenje Srba u Jugoslaviji, a ideologija na kojima je počivala ta država su popucali. Tako je nova crkva počela da se gradi 1991. malo dalje od stare, od koje su ostali samo temelji. Zidanje nove crkve je počelo 1999. koje je trajalo osam godina.

CIlj režima Ante Pavelića

Draksenićki pokolj je samo jedna karika genocidnog lanca koji se tokom Drugog svetskog rata obrušio na Srbe u naci-fašističkoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Cilj režima koji su predvodili Ante Pavelić i kardinal Alojzije Stepinac u NDH jeste bio etnički i verski čista država, odnosno prostor od Drine do Žumberka i od Drave do Jadrana. Upravo je NDH nastala sa blagoslovom Vatikana i dobijali su direktive od Rimske kurije.

Oko 1.300 rimokatoličkih sveštenika je aktivno učestvovalo i podstrekivalo masovna ubistva Srba, Jevreja i Roma. Bilo je to stradanje biblijskih razmera gde Srbi u prvom momentu nisu shvatili da je na delu istrebljenje i biološki nestanak.

Posleratne komunističke vlasti tj. Brozov režim su branili u Jugoslaviji da se javno priča o zlodelima nad Srbima, jer je to navodno narušavalo lažno bratstvo i jednistvo u koje su samo naivni Srbi verovali. Hrvatsko i muslimansko društvo nikada nije prošlo proces defašistizacije, što je pola veka kasnije otvorilo novi rat sa starim ciljem. Gde preci stadoše, potomci im nastaviše početkom devedesetih godina.

BONUS VIDEO:

(Zlocininadsrbima.com/Mondo)