Ljubica Stanković (31) iz Zrenjanina odlučila je da napravi veliki zaokret u svom životu i ostavi sve ono što je sputavalo njen mir i slobodu. Nakon što je napunila 30 godina, shvatila je da nije zadovoljna kako stvari stoje - dve godine provedene u Srbiji zbog edukacije i posla, rutina koja je gušila njene snove, a veza i biznis koji je tek započela više nisu ispunjavali njene želje i ambicije.
U želji da pronađe sebe i oslobodi se svakodnevne monotonije, Ljubica je napravila hrabar potez: pauzirala je edukaciju, dala otkaz, prekinula vezu i ugasila svoj biznis, spremna da krene u avanturu koja će promeniti njen život.
Njen saputnik na ovom putovanju bio je Fiat punto, automobil iz 2004. godine koji je postao simbol njene slobode. "Sloboda je upravo ono što mi je trebalo u tom trenutku", kaže Ljubica, i sa puntom u kojem je već šest godina, spremna je da osvoji nove horizonte.
Nije želela samo da stigne na odredište, već je želela da uživa u svakom kilometru puta, istražujući zemlje Centralne Azije, od Kazahstana i Uzbekistana do Tadzikistana i Kirgistana, suočavajući se sa izazovima i nepredviđenim situacijama koje su putovanje učinile nezaboravnim.
Ova avantura za Ljubicu nije bila samo fizičko putovanje, već i putovanje ka unutrašnjem oslobađanju i otkrivanju sveta u kojem dobri ljudi i male sreće čine velike priče. Sa puntom kao vernim saputnikom, ona je pokazala da hrabrost, upornost i otvoreno srce mogu pretvoriti san o slobodi u stvarnost, a svaka prepreka na putu uvek može postati nova lekcija i nezaboravno iskustvo.
"Prošle godine sam napunila 30 godina, što je za mene bilo kao 'ponovno rođenje'. Shvatila sam da nisam zadovoljna mnogim stvarima u svom životu, a najviše time što sam zaglavljena u jednom mestu. Putovala sam dosta ranije, ali sam posle toga dve godine provela u Srbiji zbog edukacije koju sam upisala I novog posla. Nakon rođendana sam pauzirala edukaciju, dala otkaz na jednom od poslova koji sam radila, prekinula vezu u kojoj sam bila i ugasila biznis koji sam tek započela. Punta sam u tom momentu imala već 6 godina, što je ujedno moj prvi auto, i jako sam sam vezana za njega", rekla je za MONDO Ljubica i dodala:
"Skoro nikad nisam imala problema sa njim, putovala sam dosta po Balkanu. Sećam se da me je jednom jedna osoba pitala da li imam auto i vozačku dozvolu. Rekla sam da imam i pitala zašto. Rekao mi je zato što to znači 'sloboda'. Sloboda je upravo ono što mi je trebalo u tom trenutku. Za centralnu Aziju sam se odlučila jer sam istražila da je to najdalje gde mogu da idem bez mnogo komplikacija i novca. Prvobitni plan bila je Mongolija, ali nisam mogla da krenem pre maja. S obzirom na to, nisam imala dovoljno vremena za Mongoliju, tako da je kao finalna destinacija ostao grad Almati u Kazakstanu. Kad sam ja napunila 30, punto je napunio 20. Posedujem ga od 2018. godine i drugi sam vlasnik u Srbiji", naglasila je.
Pre dva meseca Ljubica je odlučila da krene u ekspediciju ka Kazahstanu sa svojim Fiatom. Put ju je odveo kroz jug Turske i Jermeniju, a zatim kroz Uzbekistan, Kirgistan i Tadžikistan, uključujući vožnju Pamir Highway, jedan od najviših i najizazovnijih puteva na svetu.
Do sada je obišla gradove Atirau, Tukristan i Šikment u Kazahstanu, prešla više od 3.000 km kroz stepu Zapadnog Kazahstana i istraživala Alaj planine u Kirgistanu, sa pogledom na Lenjinov vrh visok 7.134 metra.
"Do samog Kazahstana mi je trebalo malo više od dva meseca, ali do Almatija još nisam stigla. Čar nije u cilju već u samom putu. Do Kazakstana nisam vozila direktno, obišla sam jug Turske i Jermeniju, koje nisu uopšte na putu. Drago mi je što sam to uradila jer mi je mesec dana u Jermeniji bio jedan od najlepših meseci u životu. Svaka osoba na planeti mora da poseti Jermeniju! Odlučila sam da pre Almatija posetim i okolne države kao što su Uzbekistan, Kirgistan I Tadžikistan gde sam odvozala Pamir Highway - jedan od najviših puteva na svetu koji dostiže visinu od 4.655 m nadmorske visine", rekla je Ljubica i dodala:
"Do sada sam u Kazakstanu obišla gradove Atirau, Tukristan I Šikment. Vozila sam više od 3.000 km kroz stepu Zapadnog Kazakstana gde sam kampovala sa kamilama. Nažalost, u Uzbekistanu nisam provela mnogo vremena, ali sam uspela da posetim deo Puta svile i čuveni grad Samarkand. U Tadžikistanu sam posetila Dušanbe i već autonomnu pokrajinu Gorno – Badakhšan za koju vam treba posebna dozvola i kroz koju prolazi Pamir Highway. Odatle sam uspela da vidim čak i Avganistan jer Tadžikistan i Avganistan deli samo uska reka. U Kirgistanu sam za sada obišla grad Oš u kom se sad nalazim i planinarim kroz Alaj planine sa pogledom na najviši vrh - Lenjinov vrh, 7.134m", istakla je ova Srpkinja za MONDO.
Ljubica je svoj put u Pamiru doživela kao najveće iznenađenje i lekciju u životu. Putovanje, koje prvobitno nije bilo planirano, pretvorilo se u pravi izazov kada joj je Fiat punto stao na udaljenom putu, bez signala i sa malo novca. Uprkos svemu, lokalni mehaničar Izad i njegova porodica primili su je u svoj dom, pružili pomoć i ljubaznost i popravili auto improvizovanim delovima.
"Najupečatljivija stvar se desila u Pamiru. Moram da kažem da Pamir uopšte nije bio u planu, desilo se spontano i ostao je kao stvar koju nikada neću zaboraviti. Put u Pamiru je veoma loš, jer je napravljen pre sto godina i jako malo održavan posle toga. Ljudi uglavnom idu džipovima, ali nađe se i po koji mali auto, kao što je punto. Putovala sam sa dva dečka koja sam upoznala pre toga u Uzbekistanu, i zbog prtljaga koji smo imali bili smo jako teški, a auto je bio nizak. Udarila sam dno dva puta veoma jako. Počeli su da se javljaju mali problemi, ali posle jedno dva dana auto je potpuno stao", kaže Ljubica i nastavlja:
"Imala sam sreće što je auto stao ispred nečije kuće. Čovek je zvao mehaničara iz drugog sela i tako je počela jedna od najlepših stvari koja mi se desila na ovom putu. Momci sa kojima sam putovala su otišli kad se auto pokvario, a ja sam ostala sama sa puntom, bez sim kartice, i vrlo malo novca u kešu (nema bankomata u Pamiru). Mehaničar, Izad, i njegova porodica su me primili u svoju skromnu kuću. Tamo sam provela tri dana. Dali su mi krevet, sve obroke, i prihvatili kao deo porodice. Dok je Izad i skoro celo selo popravljalo punta, ja sam provodila vreme sa decom, upoznala komšije, brala voće I povrće iz bašte. Kada mi je Izad pokazao sve delove koji su polomljeni, to je bio najteži trenutak na ovom putu", rekla je ona.
U Tažikistanu, gde delovi za Fiat nisu dostupni, Ljubica je izgubila nadu kada joj je auto stao, ali zahvaljujući Izadu i njegovoj porodici, koji su improvizovano popravljali vozilo, doživela je nezaboravnu ljudsku dobrotu.
"Jasno mi je bilo da u Tadžikistanu niko ne vozi Fiat automobile i da nema šanse da pronađemo nove delove. To je bio trenutak kada sam pomislila da punto neće moći da nastavi i da ću morati da ga ostavim. Iskreno, tada sam izgubila svu nadu, ali ne i Izad. Tri dana su prepravljali Opel delove čime god su našli u dvorištu. To je bukvalno bila umetnost. Ovo je ostalo kao najupečatljivija stvar jer je potvrdilo moja uverenja, a to je da su ljudi na svetu dobri i spremni da pomognu", rekla je Stanković Stanković i dodala:
"Često me ljudi pitaju kako se ne bojim da putujem sama. Uvek kažem da nisam sama i da ako imam problem, neko će mi uvek pomoći, i to je upravo to što se desilo u Pamiru. Takođe me je naučilo da nikada ne treba izgubiti nadu. Nadam se da će ova priča ohrabriti mnoge da krenu da neko putovanje. Moj put u Pamiru je započeo proklinjajući sebe što sam krenula na taj put, a završio se tako što planiram da ga posetim i sledeće godine, jer tamo sada imam porodicu. Ali mislim da ću sledeci put ići bez punto", naglasila je Ljubica, pa ispričala koja je najnegativnija stvar koja joj se desila na tom putu.
Najnegativnija stvar joj se desila u Bugarskoj, kada je bila napadnuta u parku. Srećom, nije bila daleko od drugih ljudi, uspela je da pobegne i ostala nepovređena, ali iskustvo joj je ostavilo traume. Od tada spava samo u zaključanim kolima i plaši se kada joj muškarci prilaze, iako su svi dosadašnji bili dobronamerni.
Ljubica uvek putuje sama, ali kako kaže, ko je ikada krenuo na solo putovanje zna da zapravo nikad nisi potpuno sam. Tokom puta upoznala je mnoge ljude koji dolaze i odlaze, povremeno kupila stopere, ali na kraju ostaju samo ona i njen verni punto.
"Auto se nijednom nije pokvario dok nisam vozila Pamir Highway. Do tada sam odvozila više od 10.000 km i nisam imala nikakvih problema. Ubeđena sam da nisam vozila Pamirom da bih stigla u Almati bez ikakvih kvarova i intervencija", rekla je ona za MONDO.
Ljubica je istakla i da putovanje nije bilo skupo - na startu je imala samo 200 evra, a mesečno je trošila manje od 500 evra, koristeći Couchsurfing i spavajući u kolima. Veći deo novca odlazio je na gorivo, hranu i ulazne takse u zemlje kroz koje je prolazila.
"Ali, iskreno, ne znam koliko je sve to koštalo. Sećam se da sam kad sam krenula na put imala samo 200 evra ušteđevine. Radim onlajn, tako da što zaradim taj mesec, to i potrošim. Ali rekla bih da ne trošim više od 500 evra mesečno. Zemlje u kojima putujem su dosta jeftine. Danima kada radim koristim aplikaciju Couchsurfing, preko te aplikacije možete da pronađete lokalce koji će da vas prime u svoju kuću. Ostalim danima spavam u kolima tako da uglavnom smeštaj ne plaćam. Putarina ovde isto nema. Jedino u Kazakstanu, ali je oko 2 evra za više od 2.000 kilometara. Novac mi odlazi na gorivo i hranu, kao i na troskove ulaska u zemlje - u nekim zemljama morate da platite razne takse ili osiguranje", rekla je ona za naš portal.
BONUS VIDEO:
