Jedna članica popularne Fejsbuk grupe “Balkanci u Njemačkoj”, objavila je emotivnu i iskrenu ispovest o svom životnom putu. Napisala je kako je 2019. godine stigla u Nemačku sa svega 1.000 pozajmljenih evra, bez znanja jezika i bez sigurnog krova nad glavom.
"Često čitam pitanja: ‘Da li zarađujem malo?’, ‘Da li je to u redu?’, ‘Može li se uštedeti? Godina 2019. Dolazim sa 1.000 pozajmljenih evra u džepu, od kojih 500 evra moram dati na stan (sreća pa gazda naš, nisam morala platiti kauciju). Sobičak i WC. Ništa drugo. Jezik sam učila (B1), ali kad dođoh shvatih da ni A1 ne znam. Radila sam u domu kao pomoćni negovatelj. Plata taman da se preživi. Kući 2 godine nisam išla, jer nisam imala odakle da skupim za kartu. Jezik sam učila. Svaki slobodan trenutak. 2021. godine upisujem Ausbildung i to jedan od težih. Jezik bolji, ali ne sjajan. Zarada smešna, opet da se preživi, ali baš jedva. Završih i to. Vrlo uspešno. Danas imam super posao. Baš super posao. Mogu sebi priuštiti šta želim. I dalje to nije luksuz, ali je 20 puta bolje nego kada sam krenula. I biće još bolje. Zašto ovo pišem? Početak je težak za svakoga. Ne očekujte kule i gradove na početku. Nešto se mora i žrtvovati. Učite jezik, to svaka vrata otvara. I ne slušajte one pametne "Premala, ja za to ne bih ustao ni iz kreveta" itd. Ustajali su oni i za manje, samo su zaboravili i danas tako leče frustracije. Bitno je časno pregurati početak, ne dozvolite da vas gaze, ali ne očekujte na početku ni da je sve divno i sjajno. Ja kada se vratim unazad sećam se da sam mislila "Jao pa ovaj ima sve, ja nemam ništa". Nisam imala ništa jer sam bila na početku. I sasvim je u redu početi. Bilo kako, samo napravite prvi korak, ako vam je to želja. Svako dobro i držite se. Proći će to sve i bolje vreme tek dolazi", napisala je ona.
Ubrzo nakon objave, stotine članova grupe reagovalo je – mnogi su delili svoje životne priče iz dijaspore, neki sa suzama, neki s ponosom, a neki sa nostalgijom. Jedan Balkanac, koji je u Nemačku stigao 1995. godine, napisao je:
“Prvi posao bio mi je 2 marke po satu. Čistio sam groblja i autobuse, dok sam birao hoću li kupiti cigare ili meso za večeru. Danas iznajmljujem stanove Nemcima. Na vrhu uvek ima mesta kad se krene sa dna.”
Slavka Lovrić se prisetila kako je stanovala tri godine u sobici s cimerkom i delila kupatilo sa pet ljudi:
“Radila sam na mašini u ulju, smrdela sam svaki dan, ali sam učila i napredovala. Nakon deset godina postala sam desna ruka šefu u upravi. Nema odustajanja - mi stariji smo prošli trnovit put.”
Komentari podrške pristizali su iz cele Evrope:
“Bravo! Ljudskost i toplina… ovako nešto se retko vidi,” napisala je Božana Todorović Pavišić.
“Ako želiš uspeti, moraš se boriti. Niko ne vidi koliko je teško kad legneš svake večeri iscrpljen,” dodao je Lisac Jedan.
“Ko ne uspe u Nemačkoj, taj ne želi – sve je stvar volje i discipline,” istakao je Virog Bajarrih.
I dok su jedni slavili uspeh i trud, bilo je i onih koji su otvoreno priznali da im nedostaje domovina. Nada Müller, koja je u Austriji od šeste godine života, napisala je:
“Imam 58, bez akcenta pričam nemački, ali duša mi je dole. Možeš zaraditi koliko hoćeš, ali na kraju shvatiš - ostaješ stranac. Vraćam se kući, tamo mi je srce.”
Aida Hellmann, koja u Nemačkoj živi već 20 godina, sažela je ono što svi osećaju:
“Počela sam sa 7 maraka po satu u kuhinji. Sad vodim svoju firmu. Ništa se ne postiže preko noći, ali uz disciplinu i upornost – sve se može.”
Anonimna objava jedne žene pokazala je suštinu života u dijaspori - da uspeh ne dolazi lako, ali da svaka suza, svaka neprospavana noć i svaka reč na stranom jeziku vrijede kad se izboriš za dostojanstven život.
Vaše mišljenje nam je važno - ostavite nam komentar, nije potrebna registracija!
BONUS VIDEO:
(Sandžak Danas/MONDO)
