Gotovo da nema čoveka koji se, negde sredinom života, ne uhvati u tihom računanju: hoću li dočekati da unuci završe školu, hoće li penzija potrajati, hoću li sa osamdeset još moći da putujem? Donedavno uglavnom lična i pomalo filozofska pitanja, danas polako postaju demografska činjenica.
Generacija na pragu veka
Globalni očekivani životni vek na rođenju porastao je na 73,3 godine u 2024, a Ujedinjene nacije procenjuju da će do 2054. dostići oko 77,4 godine. Još brže raste broj ljudi starijih od sto godina. U svetu ih je 2020. bilo nešto manje od pola miliona, a do 2050. moglo bi ih biti oko 3,7 miliona.
Istraživači sa Stanfordskog centra za dugovečnost čak procenjuju da bi polovina dece koja danas imaju pet godina, bar u razvijenim zemljama, mogla doživeti stotu godinu. Demografi tu procenu uzimaju s rezervom, jer pretpostavlja da će napredak u medicini, ishrani i uslovima života nastaviti sličnim tempom. Ipak, smer kretanja je jasan: dug život sve manje liči na izuzetak, a sve više na novi standard za koji se mora planirati.
Šta nas, zapravo, održava u životu
Dodatne godine vrede samo ako su vredne življenja, a nauka već dugo traga za tim šta tu razliku zaista pravi. Najduža studija o ljudskom razvoju, koja od 1938. godine prati grupu studenata sa Harvarda i mladića iz siromašnih delova Bostona, a danas i njihovo potomstvo, došla je do iznenađujuće jednostavnog zaključka: kvalitet bliskih odnosa pouzdanije predviđa zdravlje i dug život nego novac, poreklo ili inteligencija. Sadašnji direktor studije opisuje hroničnu usamljenost kao faktor rizika uporediv sa pušenjem ili prekomernim pićem.
Slično govori i japanski koncept ikigai, otprilike „razlog da se ujutru ustane iz kreveta“. Ne mora to biti velika životna misija; često je dovoljno osećanje svrhe, korisnosti, pripadanja ili ritma koji čoveka povezuje sa drugima i sa sopstvenim danom. Studija koja je pratila 43.000 Japanaca tokom sedam godina pokazala je da su oni bez osećaja smisla imali znatno veću smrtnost, pre svega od kardiovaskularnih bolesti. Kasnija analiza, koja je objedinila podatke o više od 136.000 ljudi iz deset istraživanja, potvrdila je da osobe sa izraženim osećajem smisla imaju i do 17 odsto manji rizik smrti od bilo kog uzroka.
Male navike, veliki brojevi
Kad je reč o svakodnevnim navikama, nauka sve češće pokazuje da korist ne počinje tek sa velikim životnim preokretima, već sa relativno malim promenama. Cilj od 10.000 koraka dnevno, na primer, nije proizašao iz nauke nego iz marketinške kampanje japanskog proizvođača koračnih brojača pred Olimpijske igre u Tokiju 1964. Velika analiza iz 2023, koja je obuhvatila 227.000 ljudi iz 17 studija, pokazala je da rizik od smrti od svih uzroka počinje merljivo da opada već od oko 4.000 koraka dnevno, a rizik od smrti uzrokovane bolestima srca i krvnih sudova od nešto više od 2.000 koraka.
San igra sličnu ulogu. Istraživanje Harvardske medicinske škole iz 2023. procenilo je da redovno spavanje od sedam do devet sati noću može produžiti život muškarcima za skoro pet, a ženama za oko dve i po godine, u odnosu na hronično nedovoljan san. Ishrana deluje u istom pravcu: prelazak sa tipične zapadne ishrane na onu bogatu integralnim žitaricama, mahunarkama, orašastim plodovima, voćem i ribom, a siromašnu mesom, slatkim napicima i prerađenom hranom, prema jednoj uticajnoj proceni iz 2023, mogao bi, ako se počne na vreme, dodati gotovo jedanaest godina muškarcima i deset godina ženama.
Kad penzija mora da potraje trideset godina duže
Sve ovo ima i sasvim praktičnu posledicu za planiranje života. Stari obrazac „škola – posao – penzija“ teško da ima smisla za generaciju koja realno može da proživi devedesetu ili stotu godinu. Problem nije samo u tome što živimo duže, već i u tome što su mnoge naše institucije, karijere i lične finansije još projektovane za kraći život.
Istraživači koji se bave starenjem društava sve češće govore o životu organizovanom u više faza: prekvalifikaciji u srednjim godinama, radu sa skraćenim vremenom iz izbora, a ne iz nužde, i štednji koja mora da pokrije dvadeset pet ili trideset godina penzije umesto desetak. Ujedinjene nacije procenjuju da će do 2050. svaka šesta osoba na planeti imati više od 65 godina, naspram svake jedanaeste u 2019, dok bi broj ljudi starijih od 80 godina trebalo da se utrostruči. To direktno pritiska penzione i zdravstvene sisteme, ali i menja odnos između rada, starosti, porodice i međugeneracijske solidarnosti.
Dug život kao finansijsko pitanje
Da dugovečnost više nije samo akademska ili medicinska tema, već i jedno od ključnih pitanja finansijskog planiranja, pokazuje i primer Banca Intesa, koja je za klijente i poslovne partnere nedavno organizovala događaj „Računamo na duge staze“. Specijalni gost bio je Piter H. Diamandis, doktor medicine, futurista, investitor i vodeći svetski stručnjak u oblastima dugovečnosti, eksponencijalnih tehnologija i inovacija.
Panel održan u okviru ovog događaja otvorio je upravo onu vrstu razgovora koja će, po svemu sudeći, postajati sve važnija: kako duži život menja ulogu finansijskih institucija, osiguranja i wealth managementa, ali i zašto zdrave navike, metaboličko zdravlje, štednja, ulaganja i planiranje penzije sve više pripadaju istoj životnoj jednačini.
Poruke
Dugovečnost se, na kraju, svodi na dve poruke koje se ne mogu razdvojiti. Godine se mogu dodati kretanjem, snom, ishranom i boljom brigom o zdravlju, ali da bi te godine zaista vredele, moraju biti ispunjene porodičnim i društvenim odnosima, svrhom i osećajem da postoji razlog da se ujutru ustane.
Zato dugovečnost više nije samo san o dodatnom vremenu. Ona postaje zadatak: kako urediti život tako da te godine ne budu samo produžetak trajanja, nego produžetak smisla, i kako napraviti finansijski i životni plan koji ozbiljno računa sa mogućnošću da će nam to dodatno vreme zaista biti potrebno.
