Miloševiću više od milion Srba skandiralo na Gazimestanu: Slobin govor na Vidovdan je Hag iskoristio protiv njega

Nekadašnji predsednik SFR Jugoslavije Slobodan Milošević je na današnji dan, 28. juna 1989. godine, povodom 600 godina od Kosovskog boja, održao čuveni govor na Gazimestanu koji je ušao u istoriju Srbije i koji je definisao poslednju deceniju 20. veka na ovim prostorima. Istorijski govor održan je pokraj Gazimestana na Kosovu i Metohiji, blizu Prištine i na tom skupu je prisustvovalo više stotina hiljada ljudi, tačan broj i dan danas nije zvanično poznat zbog spora istoričara jer neki tvrde da je bilo više od milion ljudi, a drugi da je reč o nekoliko stotina hiljada.

On je predmet neprekidnog naučnog istraživanja i obične narodne radoznalosti. Sticajem društvenih okolnosti ovaj veliki šeststogodišnji jubilej Kosovske bitke dogodio se u godini u kojoj je Srbija, posle mnogo godina, posle mnogo decenija, povratila svoj državni, nacionalni i duhovni integritet.

Nije nam, prema tome danas, teško da odgovorimo na ono staro pitanje: 'Sa čim ćemo pred Miloša'. Igrom istorije i života izgleda kao da je Srbija baš ove 1989. godine povratila svoju državu i svoje dostojanstvo da bi tako proslavila istorijski događaj iz daleke prošlosti koji je imao veliki istorijski i simbolički značaj za njenu budućnost.

Danas je teško reći šta je u Kosovskoj bici istina, a šta legenda. Danas to više nije ni važno.

Narod je pamtio i zaboravljao, pritisnut bolom i ispunjen nadom, kao i svaki drugi narod na svetu. Stideo se izdajstva i veličao je junaštvo.

Zato je danas teško reći da li je Kosovska bitka poraz ili pobeda srpskog naroda, da li smo zahvaljujući njoj pali u ropstvo ili smo zahvaljujući njoj u tom ropstvu preživeli. Odgovore na ta pitanja tražiće nauka i narod neprekidno.

Ono što je izvesno, kroz sve ove vekove iza nas, da nas je na Kosovu pre 600 godina zadesila nesloga. Ako smo izgubili bitku, onda to nije bio samo rezultat društvene superiornosti i prednosti Osmanlijskog carstva, već i tragične nesloge u vrhu srpske države.

Tada, te daleke 1389, Osmanlijsko carstvo nije bilo samo jače od srpskog. Ono je bilo i srećnije od srpskog carstva.

Nesloga i izdaja na Kosovu pratiće dalje srpski narod kao zla kob kroz čitavu njegovu istoriju. I u poslednjem ratu, ta nesloga i ta izdaja uveli su srpski narod i Srbiju u agoniju čije su posledice u istorijskom i moralnom smislu prevazilazile fašističku agresiju.

Pa i kasnije, kada je formirana Socijalistička Jugoslavija, srpski vrh je u toj zemlji ostao podeljen, sklon kompromisima na štetu sopstvenog naroda. Ustupke koje su mnogi srpski rukovodioci pravili na štetu svog naroda, ni istorijski ni etički ne bi mogao da prihvati ni jedan narod na svetu, pogotovo što Srbi kroz čitavu svoju istoriju nisu nikada osvajali i eksploatisali druge.

Njihovo nacionalno i istorijsko biće, kroz čitavu istoriju i kroz dva svetska rata, i danas je oslobodilačko. Oslobađali su večito sebe i kada su bili u prilici, pomagali su i drugima da se oslobode.

A to što su u ovim prostorima veliki narod, nije nikakav srpski greh ili sramota. To je prednost koju oni nisu koristili protiv drugih, ali moram da kažem ovde, na ovom velikom i legendarnom Kosovu polju, da Srbi tu prednost nisu nikada koristili ni za sebe. Zaslugom svojih vođa i političara i njihovog vazalnog mentaliteta, čak su se osećali i krivi pred drugima, pa i pred sobom", započeo je prvi deo govora Slobodan Milošević.

U tom trenutku je masa počela da bude sve glasnija. Klicali su mu i skandirali "Slobo, Slobo", a on je nastavio da govori o neslozi unutar srpskog naroda kroz vekove.

"Nesloga srpskih političara unazađivala je Srbiju. Njihova inferiornost ponižavala je Srbiju.

Tako je bilo decenijama, godinama... Evo nas danas, na Kosovu polju, da kažemo da više nije tako.

Nema zato u Srbiji od Kosova polja, pogodnijeg mesta da se to kaže. Nema zato u Srbiji pogodnijeg mesta od Kosova polja da se kaže da će sloba u Srbiji omogućiti prosperitet i srpskom narodu i Srbiji i svakom njenom građaninu bez obzira na nacionalnu i versku pripadnost.

Srbija je danas jedinstvena, ravnopravna sa drugim republikama i spremna da učini sve da poboljša materijalni i društveni položaj svih svojih građana. Ako bude sloge, saradnje i ozbiljnosti, ona će u tome i uspeti.

Zato je i optimizam, koji je danas u Srbiji prisutan po pitanju budućih dana, realan u toliko što se zasniva na slobodi koja omogućava svim ljudima da izgrade svoje pozitivne i stvaračke humane sposobnosti za unapređenje društvenog i sopstvenog života.

U Srbiji nikada nisu živeli samo Srbi. Danas u njoj, više nego ikada pre, žive i građani drugih naroda i narodnosti, a to nije hendikep za Srbiju.

Iskreno sam uveren da je to njena prednost. U tom smislu se menja nacionalni sastav gotovo svih, a naročito savremenih zemalja savremenog sveta.

Sve više i sve uspešnije žive građani različitih nacionalnosti, raznih vera i rasa. Socijalizam, kao progresivno i pravedno demokratsko društvo, pogotovo ne bi smeo da se ljudi nacionalno i verski.

Jedine razlike koje u socijalizmu mogu da se dopuste jesu između radnih i neradnih, između poštenih i nepoštenih. Zato su svi, koji žive od svog rada u Srbiji pošteno, poštujući druge narode i druge ljude, u svojoj republici.

Uostalom, na tim osnovama, treba da bude uređena čitava naša zemlja. Jugoslavija je višenacionalna zajednica i ona može da opstane samo u uslovima potpune ravnopravnosti svih nacija koje u njoj žive.

Kriza koja je pogodila Jugoslaviju dovela je do nacionalnih i socijalnih, kulturnih, verskih i mnogih drugih, manje važnih podela. Među svim tim podelama, najviše su se pokazale nacionalne.

Njihovo otklanjanje olakšaće uklanjanje drugih podela i ublažiti posledice koje su te druge podele izazvale. Otkada postoje višenacionalne zajednice, njihova slaba tačka su odnosi koji se uspostavljaju između različitih nacija.

Kao mač nad njihovim glavama prisutna je neprekidno pretnja da se jednog dana pokrene pitanje ugroženosti jedne nacije od drugih i time pokrene talas sumnji, optužbi i netrpeljivosti koji po pravilu raste i teško se zaustavlja. To unutrašnji i spoljni neprijatelji znaju i zato svoju aktivnost oglavnom organizuju protiv višenacionalnih društava na podsticanje nacionalnih sukoba.

U ovom trenutku, mi u Jugoslaviji se ponašamo kao da nam to iskustvo uopšte nije poznato. I kao da u sopstvenoj, i daljoj i bližoj prošlosti, nismo iskusili svu tragičnost nacionalnih sukoba koje jedno društvo može da doživi, a da ipak opstane.

Ravnopravni i složni odnosi među jugoslovenskim narodima su neophodan uslov za opstanak Jugoslavije, za njen izlazak iz krize, oporavak i društveni prosperitet. Time se Jugoslavija ne izdvaja iz socijalnih ambijenta, pogotovo savremenog sveta koji sve više obeležava nacionalna trpeljivost, nacionalna saradnja, pa čak i nacionalna ravnopravnost.

Savremeni ekološki i tehnološki, ali i političko-kulturni razvoj, upućuje razne narode jedne na druge, čini ih međusobno zavisnim i čini ih ravnopravnim. U civilizaciju, ka kojoj se kreće čovečanstvo, moramo zakoračiti pre svega ravnopravni i kao ujedinjeni ljudi.

Ako ne možemo da budemo na čelu puta, ne treba sigurno da budemo ni na njegovom začelju. U vreme kada se odigrala istorijska bitka na Kosovu polju, ljudi su bili zagledani u zvezde čekajući od njih pomoć.

Danas, šest vekova kasnije, ponovo su zagledani u zvezde čekajući da ih osvoje. Prvi put su mogli sebi da dopuste razjedinjenost, mržnju i izdaju jer su živeli u manjim, međusobno slabo povezanim svetovima.

Danas, kao stanovnici planete, razjedinjeni ne mogu osvojiti ni svoju planetu a kamoli druge ako ne budu međusobno složni i solidarni. Zato, možda nigde na tlu naše domovine, nemaju toliko smisla reči posvećene slozi i saradnji među ljudima koliko imaju ovde na polju Kosovu koje je simbol nesloge i izdaje.

U pamćenju srpskog naroda, ta nesloga je bila presudna za gubitak bitke i za zlu sudbinu koju je Srbija ponela punih pet vekova, pa čak i ako sa istorijske tačke gledišta ne bi bilo tako, ostaje izvesno da je narod svoju neslogu doživeo kao svoju najveću nesreću.

Obaveza naroda je da je sam otkloni da bi sebe ubuduće zaštitio od neuspeha, poraza i stagnacije. Narod u Srbiji je ove godine postao svestan nužnosti svoje međusobne sloge kao neophodan uslov za svoj sadašnji život i dalji razvoj.

Uveren sam da će ta svest o slozi i jedinstvu omogućiti Srbiji da funkcioniše ne samo kao država, već da funkcioniše kao uspešna država. Zato i mislim da to ima smisla reći baš ovde, na Kosovu polju, gde je nesloga jednom tragično za vekove unazadila i ugrozila Srbiju, a gde obnovljena sloga može da je unapredi i da joj vrati dostojanstvo.

Takva svest, o međusobnim odnosima, predstavlju elementarnu nužnost i za Jugoslaviju jer se njena sudbina nalazi u združenim rukama svih njenih naroda. Kosovska bitka sadrži u sebi još jedan veliki simbol - simbol junaštva.

Njemu su posvećene pesme, igre, literatura i istorija. Kosovsko junaštvo već šest vekova inspiriše naše stvaralaštvo, hrani naš ponos, ne da nam da zaboravimo da smo jednom bili velika vojska, hrabra i ponosita, i jedna od retkih koja je u gubitku ostala neporažena", nastavio je Milošević.

Poslednji deo govora posvetio je o odnosima Srbije i Evrope tada. Apostrofirao je da je "apsurdno" govoriti o pripadnosti Srbije u Evropi jer je ona uvek bila deo nje.

"Danas, šest vekova kasnije, opet smo u bitkama i pred bitkama. One nisu oružane, mada i takve još nisu isključene.

Kakve god da su, one se ne mogu dobiti bez odlučnosti, hrabrosti i požrtvanosti, bez tih dobrih osobina koje su onda davno bile prisutne na Kosovu polju. Naša glavna bitka danas jeste ostvarenje na polju ekonomskog, političkog, kulturnog i društvenog prosperiteta, za brže i uspešnije približavanje civilizaciji u kojoj će živeti ljudi u 21. veku.

Za tu bitku nam je potrebno junaštvo. Razume se, nešto drugačije, ali ona srčanost bez koje ništa na svetu ozbiljno i veliko ne može da se promeni, ostaje večno potrebna.

Pre šest vekova Srbija je ovde, na polju Kosovu, branila sebe. Ali je branila i Evropu.

Ona se tada nalazila na njenom bedemu koji je štitio evropsku kulturu, religiju, evropsko društvo u celini. Zato danas izgleda ne samo nepravedno već i neistorijski i sasvim apsurdno razgovarati o pripadnosti Srbije Evropi.

Ona je u njoj neprekidno, danas kao i pre. Razume se, na svoj način. Ali takav koji je u istorijskom smislu nije nikad lišio dostojanstva.

U tom duhu, mi danas nastojimo da izgradimo društvo bogato i demokratsko. Tako ćemo doprineti prosperitetu naše lepe i nepravedno napaćene zemlje.

Neka večno živi uspomena na Kosovsko junaštvo. Neka živi Srbija!

Neka živi Jugoslavija! Neka žive mir i bratstvo među narodima!", zaključio je svoj govor na Vidovdan na Gazimestanu Slobodan Milošević.

Masa je ponovo ushićeno klicala i skandirala. Zapevala se pesma "Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala".

Slobodan Milošević je uhapšen tokom noći 31. marta i 1. aprila 2001. godine. Izručen je Haškom tribunalu na Vidovdan iste godine, 28. juna 2001. godine. Na suđenju je izjavio da je njegov govor sa Gazimestana pogrešno protumačen. Smatrao je da je deo govora Haški tribunal izvukao iz konteksta kako bi ga optužio za ratne namere. Milošević je preminuo 11. marta 2006. godine u pritvorskoj jedinici Haškog tribunala.

BONUS VIDEO: