Kada je u Batalagama kod Vladimiraca sahranjen Nebojša Zarubac, žrtva batinanja u kampu za lečenje narkomana, na poslednji ispraćaj došli su njegov otac Miloš i sestra Nevena, ali ne i majka Milica Lukić iz Valjeva.
Ostala je dosledna izjavi da se odriče sina "jer im je upropastio porodicu“.
Nije Milica Lukić jedina srpska majka koja se javno odrekla svog deteta. Mitra Đ. oterala je od sebe maloletnog D. na sahrani svog drugog muža, jer je sin ubio očuha sekirom, isekao ga i strpao u kofer.
"Ne želim više da čujem za njega", izjavila je Mitra Đ.
U Srbiji nijedna institucija ne vodi evidenciju o slučajevima kada se roditelji odriču svoje dece. Da ovaj problem postoji govore mnogi primeri, a i navika naših ljudi da potomcima pred svedocima prete rečima: "Odreći ću te se preko novina!"
"Javno odricanje od potomka predstavlja poruku da roditelj ne želi da snosi odgovornost i ne želi da ima bilo kakve veze sa svojim detetom. To je, ujedno, i odgovor na pritisak društva za socijalnim isključivanjem nepoželjnih. Naime, dešava se da porodična tajna i sramota izbiju u javnost i postanu tragedija. Odricanjem od deteta u takvom slučaju roditelj šalje poruku društvu da to nema veze sa njim", tumači za "Novosti" ovaj fenomen Gordana Mijalković Stojiljković, iz beogradske Klinike za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu.
Kao specijalista medicinske psihologije objašnjava da je odricanje od svoje krvi, svog poroda i porodice karakteristično za manje obrazovane ljude, kao i da je prisutnija u porodicama razvedenih roditelja, u kojima se uglavnom jedan roditelj odriče deteta. To se najčešće dešava u fazi pozne adolescencije.
"Slučajevi da se roditelji odriču punoletne dece najčešći su u vreme stradanja porodice od strane tog člana familije. Ređi su slučajevi da se roditelji odriču počinitelja zločina nad drugim osobama. Odricanje je radikalni čin prekidnja bioloških, psiholoških, pravnih, socijalnih i svih drugih veza roditelja i dece, posle čega ostaje pitanje o odgovornosti ne samo porodice već i društva, škole, centara za socijalni rad, policije, zdravstvenih službi, sudova za nastajanje i eskaliranje problema u porodici", ističe Gordana Mijalković Stojiljković.
Roditeljstvo je jedna od najplemenitijih, najlepših, ali i najkompleksnijih uloga koju su mnogi ljudi imali sreću da odigraju tokom života. Oni koji su se na roditeljstvo odlučili jer su podlegli društvenom pritisku i sopstvenoj nezrelosti nisu u stanju da pruže ljubav, brigu deci i da izađu na kraj sa problemima njihovog odrastanja.
"Razlozi zbog kojih se roditelji distanciraju od svoje dece su emocionalna nezrelost, nestabilnost, nesigurnost, razni mentalni i kognitivni poremećaji, psihopatske i sociopatske strukture ličnosti roditelja, ali i teški fizički deformiteti dece na rođenju, mentalni poremećaji potomaka, narkomanija, homoseksualnost, prostitucija, kriminogena i druga sociopatska ponašanja. Jedan od razloga je i teška materijalna i društvena situacija u kojoj se naša zemlja našla, jer izaziva poremećaj vrednosnih sistema koji se reflektuju na psihičko zdravlje i roditelja i dece", tvrdi za "Novosti" Violeta Zoraja, psiholog iz Beograda.
Danas su česti razlozi za odricanje roditelja od dece odbijanje potomaka da se udaju ili ožene ili da upišu faklutet po volji starijih, da napuste nepouzdanog momka ili devojku, da se "pristojno" ponašaju.
Praksa je pokazala da sukobi između roditelja i dece nekada mogu da imaju potpuni prekid međusobne komunikacije. U najgorem slučaju odricanje od poroda prati i pretnja ubistvom. "Robijaću te", ume da kaže nezadovoljni otac.
"Osećanja koja prate roditelje kada se odreknu sopstvenog deteta su stid, sramota i strah od osude društva da su nekompetentni u ulozi roditelja. Lakše im je da se odreknu uloge majke ili oca nego da je dalje neuspešno obavljaju. Odlučuju se za to u fazi potpune nemoći, posle dugogodišnje patnje, izuzetno jakog psihičkog bola i nepostojanja bilo kakve pomoći društva i porodice. Za roditelje to je samo trenutno dobro rešenje, jer distanciranje od deteta dovodi do mnogo složenijih, sekundarnih psihičkih problema i patnji i kod jednih i kod drugih", zaključuje psiholog Violeta Zoraja.
Odricanje od člana porodice ima dugu tradiciju. Na Balkanu je postojao običaj odricanja od starih, lapot, kao nekorisnih, i oceubistvo, kao kazna zbog surovog ponašanja. Od 1948. godine u Jugoslaviji je to bila društveno propisana mera, jer su se članovi porodica odricali svojih najbližih osuđenih na robijanje na Golom otoku, pišu "Novosti."
(MONDO, foto: Ilustracija, Guliver/Getty Images)
Ostala je dosledna izjavi da se odriče sina "jer im je upropastio porodicu“.
Nije Milica Lukić jedina srpska majka koja se javno odrekla svog deteta. Mitra Đ. oterala je od sebe maloletnog D. na sahrani svog drugog muža, jer je sin ubio očuha sekirom, isekao ga i strpao u kofer.
"Ne želim više da čujem za njega", izjavila je Mitra Đ.
U Srbiji nijedna institucija ne vodi evidenciju o slučajevima kada se roditelji odriču svoje dece. Da ovaj problem postoji govore mnogi primeri, a i navika naših ljudi da potomcima pred svedocima prete rečima: "Odreći ću te se preko novina!"
"Javno odricanje od potomka predstavlja poruku da roditelj ne želi da snosi odgovornost i ne želi da ima bilo kakve veze sa svojim detetom. To je, ujedno, i odgovor na pritisak društva za socijalnim isključivanjem nepoželjnih. Naime, dešava se da porodična tajna i sramota izbiju u javnost i postanu tragedija. Odricanjem od deteta u takvom slučaju roditelj šalje poruku društvu da to nema veze sa njim", tumači za "Novosti" ovaj fenomen Gordana Mijalković Stojiljković, iz beogradske Klinike za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu.
Kao specijalista medicinske psihologije objašnjava da je odricanje od svoje krvi, svog poroda i porodice karakteristično za manje obrazovane ljude, kao i da je prisutnija u porodicama razvedenih roditelja, u kojima se uglavnom jedan roditelj odriče deteta. To se najčešće dešava u fazi pozne adolescencije.
"Slučajevi da se roditelji odriču punoletne dece najčešći su u vreme stradanja porodice od strane tog člana familije. Ređi su slučajevi da se roditelji odriču počinitelja zločina nad drugim osobama. Odricanje je radikalni čin prekidnja bioloških, psiholoških, pravnih, socijalnih i svih drugih veza roditelja i dece, posle čega ostaje pitanje o odgovornosti ne samo porodice već i društva, škole, centara za socijalni rad, policije, zdravstvenih službi, sudova za nastajanje i eskaliranje problema u porodici", ističe Gordana Mijalković Stojiljković.
Roditeljstvo je jedna od najplemenitijih, najlepših, ali i najkompleksnijih uloga koju su mnogi ljudi imali sreću da odigraju tokom života. Oni koji su se na roditeljstvo odlučili jer su podlegli društvenom pritisku i sopstvenoj nezrelosti nisu u stanju da pruže ljubav, brigu deci i da izađu na kraj sa problemima njihovog odrastanja.
"Razlozi zbog kojih se roditelji distanciraju od svoje dece su emocionalna nezrelost, nestabilnost, nesigurnost, razni mentalni i kognitivni poremećaji, psihopatske i sociopatske strukture ličnosti roditelja, ali i teški fizički deformiteti dece na rođenju, mentalni poremećaji potomaka, narkomanija, homoseksualnost, prostitucija, kriminogena i druga sociopatska ponašanja. Jedan od razloga je i teška materijalna i društvena situacija u kojoj se naša zemlja našla, jer izaziva poremećaj vrednosnih sistema koji se reflektuju na psihičko zdravlje i roditelja i dece", tvrdi za "Novosti" Violeta Zoraja, psiholog iz Beograda.
Danas su česti razlozi za odricanje roditelja od dece odbijanje potomaka da se udaju ili ožene ili da upišu faklutet po volji starijih, da napuste nepouzdanog momka ili devojku, da se "pristojno" ponašaju.
Praksa je pokazala da sukobi između roditelja i dece nekada mogu da imaju potpuni prekid međusobne komunikacije. U najgorem slučaju odricanje od poroda prati i pretnja ubistvom. "Robijaću te", ume da kaže nezadovoljni otac.
"Osećanja koja prate roditelje kada se odreknu sopstvenog deteta su stid, sramota i strah od osude društva da su nekompetentni u ulozi roditelja. Lakše im je da se odreknu uloge majke ili oca nego da je dalje neuspešno obavljaju. Odlučuju se za to u fazi potpune nemoći, posle dugogodišnje patnje, izuzetno jakog psihičkog bola i nepostojanja bilo kakve pomoći društva i porodice. Za roditelje to je samo trenutno dobro rešenje, jer distanciranje od deteta dovodi do mnogo složenijih, sekundarnih psihičkih problema i patnji i kod jednih i kod drugih", zaključuje psiholog Violeta Zoraja.
Odricanje od člana porodice ima dugu tradiciju. Na Balkanu je postojao običaj odricanja od starih, lapot, kao nekorisnih, i oceubistvo, kao kazna zbog surovog ponašanja. Od 1948. godine u Jugoslaviji je to bila društveno propisana mera, jer su se članovi porodica odricali svojih najbližih osuđenih na robijanje na Golom otoku, pišu "Novosti."
(MONDO, foto: Ilustracija, Guliver/Getty Images)
Pridruži se MONDO zajednici.
