U julu 1914. godine, Austrougarska je objavila rat Srbiji. Kao povod za objavu rata moćna carevina je iskoristila atentat u Sarajevu u kome su srpski zaverenici ubili nadvojvodu Franca Ferdinanda.

Protestna nota austrougarske vlade našla se na stolu srpske vlade u Beogradu 10. jula po starom kalendaru, a samo pet dana kasnije stigla je i formalna objava rata Srbiji.

Za državu i narod koje su već izmučila dva tek završena Balkanska rata činilo se da će početak novog, za koji se ispostavilo da će biti svetski, ipak, biti previše i da mala balkanska kraljevina neće izdržati još jednu ratnu oluju.

Kroz čitav 19. vek i sve ratne sukobe koje je Srbija vodila, narod i pre svega vojska su se kretali od severa ka jugu, jer je najveći neprijatelj do tada, a to je Turska, bio na jugu. Izuzetak je bio samo tokom Mađarske bune 1848. - 1849. kada su srpski vojnici morali na na sever.

I u dva Balkanska rata 1912. i 1913. godine vojska je išla ka neprijateljima na jugu, prvo ka Turskoj, a zatim i ka Bugarskoj. Prvi svetski rat ili Veliki rat kako se tada nazivao, doneo je obrt i u kretanju trupa.

Neprijatelj je u Srbiju dolazio sa severa. Strateški gledano, za Srbiju je takav upad bio lošiji nego da napad dolazi sa juga jer su se najbogatiji srpski gradovi i najrazvijeniji delovi zemlje nalazili upravo na severu.

Prvi ciljevi neprijatelja bili su Šabac i Beograd. Beograd je odolevao napadima, dok je Šabac brzo pao pod austorugarsku kontrolu. Činilo se da se ratna sreća neće brzo promeniti i da Beograd neće moći dugo da odoleva napadima.

Međutim, Srbi su pokazali da su tvrd orah u bici na Ceru. Ta bitka je zabeležena kao prva saveznička pobeda na svim frontovima u Prvom svetskom ratu.

"Bitka na Ceru učinila je kraj početnom uspehu neprijatelja. Preobraženje 1914. godine bio je doista veliki praznik i slavan dan srpske vojske. Ta sjajna pobeda nije ni izdaleka značila i kraj rata jer mu to beše samo slavan početak, koji je pokazao našem "novom" neprijatelju da pred sobom ima pobednike sa Kumanova i Bregalnice", navedeno je u knjizi Živana Živanovića, "Srbija u ratovima".

U pobedama izvojevanim u prethodna dva rata koje je Srbija vodila, veliku ulogu je igrao i Gvozdeni puk, koji je učestvovao u svim značajnijim bitkama u Balkanskim ratovima.

Srbija je u ratovima 1912, 1913. i 1914. godine mobilisala više od stotinu pukova različitih rodova vojske. Od njih je samo 2. Pešadijski puk Knjaz Mihailo imao čast da ponese počasni naziv, Gvozdeni!

Ove godine se obeležava sto godina od nastanka ovog puka. Tradiciju Gvozdenog puka danas nastavlja Treća kopnena brigada Vojske Srbije.

Puk Knjaz Mihailo formiran je u oktobru 1912. godine u Prokuplju i brzo se svojim ratnim uspesima i hrabrošću istakao u Balkanskim ratovima. U sastavu ovog puka bilo je oko 20.000 Topličana.

Naziv "Gvozdeni", puk je poneo po završetku Drugog balkanskog rata kada je poginulo 50 odsto vojnika i oficira njegovih pripadnika.

O herojstvu ove jedinice dovoljno govori podatak da je 250 pripadnika odlikovano najvišim srpskim odlikovanjem, Karađorđevom zvezdom sa mačevima, a to odlikovanje su dobile i dve žene pripadnice puka, podoficiri Milunka Savić i Engleskinja Flora Sends.

Svi vojnici, članovi ovog puka bili su heroji svaki za sebe, ali jedan od njih se posebno istakao.

Na čelo Gvozdenog puka uoči Cerske bitke u Prvom svetskom ratu, stao je pukovnik, Milivoje Stojanović Brka i tako postao drugi ratni komandant puka.

Stojanović je tu jedinicu vodio samo nekoliko meseci jer je izgubio život već u bici na Kolubari, ipak ostao je ovenčan slavom.

Milivoje je bio jedan od najelitnijih vojnika srpske vojske, pa je isto tako bilo i prirodno da stane na čelo najelitnije jedinice.

Čim je došao na čelo puka iskazao se svojim raskošnim vojnim talentom. Zajedno sa Gvozdenim pukom uspeo je da razbije ključne jedinice austrougarske vojske osvojivši selo Tekeriš, tada je nastala čak i pesma, "Dođi Švabo da vidiš gde je Tekeriš".

Tekeriš je planinsko seoce na planini Cer u blizini Loznice. Srpska vojska je do Tekeriša stigla iz pravca Koceljeva, a tu se otvorio i front Šabac – Tekeriš – Krupanj dužine oko 50 kilometara. Srpska vrhovna komanda shvatila je da će Austrougari najjači napad sprovesti sa severo-zapada, tačnije da će pokušati da pređu reku Drinu. Prva tačka odbrane bili su selo Tekeriš i planina Cer.

Nakon Tekeriša, Milivoje se spustio na Drinu, bitka na Drini predstavljala je, prema rečima istoričara mr Radoja Kostića, svojesvrsnu pauzu između bitaka na Ceru i Kolubari. Na Drini je Milivoje Stojanović izveo genijalan manevar.

Austrougari su na Drini želeli da izvedu nešto što se u vojsci zove "nasilno izviđanje" pa su u tu akciju poslali puk Bana Jelačića. Kada je taj puk krenuo preko Drine, sa druge strane u zasedi ih je čekao Gvozdeni.

Milivoje je postavio svoje vojnike u formaciju potkovice. Kada je formacija tako postavljena neprijatelj ne sluteći šta mu se sprema ulazi u potkovicu, kada je trenutak dobar, potkovica se zatvara i neprijatelj ostaje u zamci.



Taktika pukovnika Stojanovića bila je više nego uspešna, poginulo je 500 Austrougarskih vojnika, a 173 ih je zarobljeno.

Tu nije bio kraj podvizima ove jedinice. Kolubarskoj bitka se zbog genijalnosti vojne taktike i bojnog manevrisanja izučava na najvišim vojnim školama u svetu i dan danas. Ova bitka predstavlja jedinstven slučaj kada jedna vojska iz faze povlačenja prelazi u pun napad, a Stojanović je ponovo briljirao.

U prvoj fazi bitke, koja je predstavljala potpuno povlačenje, Gvozdenom puku, kao najelitnijem delu srpske vojske, poveren je i najteži zadatak koji jedna jedinica može da dobije, a to je čuvanje odstupnice. Konkretno čuvali su leđa Drinskoj diviziji.

Međutim, ovaj puk nije bio strogo orijentisan samo na odbranu, već je, kada su to prilike dozvoljavale, vršio i napade na neprijatelja. Sve ostale jedinice koje je Vojvoda Mišić zadužio da čuvaju odstupnicu Srbima, su samo to i radile, a Gvozdeni puk je i tu pokazao da je poseban.

"U noći 27. novembra 1914. Milivoje Stojanović je naredio prepad jednog kampa sa Austrijancima i tom prilikom zarobio je 260 austrijskih vojnika i šest oficira, par večeri kasnije, izveden je sličan prepad kada je tri oficira palo u zarobljeništvo zajedno sa 126 vojnika", naveo je istoričar mr Radoje Kostić.

Kada se dogodio genijalan manevar, prelazak iz povlačenja u ofanzivu, Gvozdeni puk je dobio zadatak da osvoji vis Kremenicu, koji je bio ključan za dalje napredovanje. Taj vis su Austrijanci jako dobro čuvali i bilo ga je teško osvojiti.

Gvozdeni puk je u tom zadatku imao hendikep, naime, Milivoje Stojanović je tada bio bolestan i ležao je sa temperaturom u svom šatoru, a za taj napad je zadužio oficira koji će voditi puk umesto njega.

Međutim, vis je bio neosvojiv, jedan juriš, drugi juriš, treći juriš... Gvozdeni puk nije uspevao da savlada Austrijance i preuzme kontrolu nad visom. Pri svakom jurišu, sve više vojnika iz puka je ginulo.

Pukovniku Stojanoviću su u šator gde je bio, stizale vesti o neuspešnim jurišima i poginulima. Čuvši sve to, Stojanović je rekao, da nije u redu da njegova deca ginu, a da on leži u postelji. Ustao je, obukao uniformu, stavio oprtač i sablju u korice i stao na čelo svog puka.

Poveo je juriš koji je bio uspešan, puk je osvojio vis Kremenica, ali iz juriša se nikada nije vratio jer je pukovnik Milivoje Stojanović Brka tom prilikom izgubio svoj život.

Znameniti srpski kompozitor Stanislav Binički, bio je prijatelj sa Milivojem Stojanovićem.

U toku bitke na Ceru komponovao je Marš na Drinu, a kompoziciju je, zbog velike hrabrosti i herojstva, kasnije posvetio svom prijatelju, Milivoju Stojanoviću Brki.



(Dušan Hadži Nikolić/MONDO)