Kako izgleda radni dan u pekari, može li se živeti od pekarskog zanata i zašto naši ljudi sve manje kupuju hleb, MONDO saznao u najstarijoj beogradskoj pekari "Aleksić".
Otvorena davne 1885. godine ova pekara bila je svedok mnogih istorijskih događaja.
Iako je "gledala" kako se smenjuju vlasti i vladari, menja tehnologija i moda, u ovoj prizemnoj zgradi malo šta se promenilo.
Hleb i ostala peciva i dalje se prave po starim receptima, pekari koji tu rade znaju da mnogo brašna mora proći kroz njihove ruke da bi se mogli nazvati majstorima, a tu je i stara turska peć, koja se, doduše, više ne upotrebljava, ali je tu da podseća na neka slavnija vremena.
"Najlepša stvar u ovom poslu i najveća satisfakcija je ustvari činjenica da hranite ljude, tako da svaki kupac bude zadovoljan proiozvodom", objašnjava nam vlasnik pekare Blagoje Aleksić.
Pekarski posao je i solidno plaćen, ali samo za one koji su vredni i spremni na brojna odricanja. Za razliku od "običnih" poslova čije je radno vreme "od devet do pet", pekari koji rade u proizvodnji na posao dolaze sa sumrakom, oko osam sati uveče i rade dok ne svane, najčešće do pet ili šest časova ujutru.
"Teško je ući u taj ritam da se radi noću, a preko dana spava, pa onda pekari najčešće vrlo malo spavaju, sve su podredili poslu", rekao nam je Blagoje.
Najbolje plaćena "kasta" pekara su burek majstori, koji, ukoliko su zaista dobri u svom poslu, platu, ali i procenat dogovaraju sa gazdama. U zavisnosti od toga koliko tepsija bureka majstor napravi u toku dana, odnosno koliko se proda, može da zaradi i više od 1.000 evra mesečno.
Interesovanje učenika srednjih škola za usavršavanje u ovom poslu iz godine u godinu ne jenjava, pa tako većina onih koji su na praksu došli u pekaru "Aleksić" tu zasnuju i radni odnos.
Problem za pekarski posao generalno je to što se sve više pekara otvara na svakom ćošku, a dobar deo njih ne može se pohvaliti kvalitetom, ni svežinom proizvoda.
Uticaj na ovu industriju svakako ima i sve veća kriza, zbog koje se, kao nikada pre, ljudi odriču svakodnevne kupovine hleba koja je nekada bila obavezni ritual.
"Ljudi češće kupuju neko sitno pecivo, kifle i kroasane, prodaja hleba je opala drastično. Sada prodajemo po 150 vekni dnevno, a nekad je to bilo desetostruko više", objašnjava nam vlasnik najstarije beogradske pekare.
Jedini neprikosnoven ostao je burek, koji je i dalje najomiljeniji doručak većine sugrađana. Jedina razlika u odnosu na neka prošla vremena su manje gramaže koje kupci traže, dok je nekada količina ovog specijaliteta koja se naručivala bila neograničena.
