Po čemu sve pamtite bombardovanje 1999?

Imala sam 9 godina i igrala sam se ispred zgrade. Baš kao i svakog prethodnog dana tog proleća. Oko 19 časova, ulazim u stan ne bih li večerala i gledala "Esmeraldu" i upravo po toj sceni pamtim početak bombardovanja. Po sceni ulaska u stan, gubljenja TV signala i prekida serije. Ali jače od tih slika je osećaj da nešto ne valja, tenzija u stanu. Ćutnja roditelja koji sede za trpezarijskim stolom. Tačnije, tata koji ćuti i mama koja nabraja šta sve treba spakovati. Kao da idemo na odmor. Bilo mi je čudno što spominje baterijsku lampu, porodične slike, nakit i važna dokumenta. Još čudnije što tata naglašava da nikako ne zaboravi njegovo oružije. To se na putovanje ne nosi? Onda tata odlazi u noćnu smenu, a mama pakuje sve te stvari o kojima su razgovarali. Pakuje i paniči. Sledeća scena je scena u kojoj, baš kao u filmovima, natovarena mama držeći mene za jednu i sestru za drugu ruku, noseći tatinu pušku na ramenu izalzi iz zgrade u koju hitaju sve komšije. Naša zgrada je jedina u komšiluku imala sklonište. Izlaz iz skloništa je bio na 2 metra od same zgrade koja je imala 7 spratova. U slučaju rušenja zgrade, izlaz bi bio zatrpan. To je bila još jedna stvar koju je tata naglasio "gde god išle, nikako u sklonište naše zgrade". Scena koja se nastavlja na nju je vožnja kroz grad, idemo kod babe i dede koji su na drugom delu grada. Nema noćnog svetla, nema prolaznika, nema automobila. Mama me pita da li da vozimo sa ugašenim ili uključenim svetlima. Stižemo. Opet taj ružan osećaj kome ne znam ime. Pamtim tišinu... Zajedno sa ujakom i babom odlazimo u podrum kuće koju mama i tata tek grade. Na periferiji grada je, možda je sigurnije. Ako ništa drugo, kuća je otpornija od dedine. Dalje dominiraju mračne scene, hladan podrum, strah, tišina... Dobro je da ih sve zajedno nisam doživela mnogo puta inače bi im smislila jedno ime. I 17 godina kasnije, sećam se svega. Najača sećanja su upravo taj strah i strepnja koe su stariji, a mama pogotovo preneli na nas decu. Sećam se i male Milice Rakić i zaposlenih u RTS-u one noći, i bombardovanja rafinerije u Novom Sadu, eksplozije koja se videla i u Požarevcu, starog Avalskog tornja, bombardovanja elektrana u Obrenovcu i Kostolcu.

Pozdrav za sve pripadnike,sada bivse 78.Motorizovane brigade. Eto,po tome pamtim.

-po prekinutom bezbriznom detinjstvu .. -jednom budjenju po noci, dotad nepoznatom zvuku na koji i dan danas mojim telom prodje onaj isti ruzni osecaj - boravak u sklonistu zgrade u kome se tad skrivalo vise oko30,40 porodica, samo zene i deca,a muskarci vojna lica u ratu,na terenu - Tata koji u uniformi dodje nakon par dana kuci, da spava par sati, neskidajuci uniformu jer mogu da ga zovu da ide - Pogodjena zgrada u Kneza Milosa, visecasovna briga za njegov zivot , tu je radio, ali su sat vremena pre gadjanja izneli i poslednji sanduk opreme i arhiva -svakodnevne traume da negde tamo iznad moje decije glave lete ljudi koji ubijaju neduzne civile,neduznu decu, neduzne majke i oceve -to kako je moja mama u sklonistu mazala pastetu na hleb za 20 dece koja su stajala u redu -to kako smo se tresli svaki put kad bi nekome telefon nocu zazvonio u stanu a svi smo bili u sklonistu, bojali smo se najgoreg, da neciji otac,muz,nas komsija nije nastradao -doduse,druzili smo se tad vise nego ikad, u sklonistu delili krevete,duseke,delili cebad, delili sve sto je za jelo, sve sto je za pice, delili mame jer tate nisu bile tu, igrali se drustvenih igara dugo u noc -nikada necu zaboraviti ta ozbiljna lica ljudi u sklonistu, majki koje ne znaju gde su im muzevi, dece koja nisu svesna sta se desava... -kasnije kad su ispogadjali kad i sta su stigli, nismo toliko posecivali skloniste, bili smo u stanovima.. -brat je jednom od eksplozije nedaleko od zgrade pao sa kreveta dok je spavao -ja sam jednom od zvuka sirene bezeci kuci pala i tako sedela i plakala na betonu,ne zbog toga sto sam se udarila vec zbog toga sto vise nije bilo izdrzljivo ziveti kao dete u takvim okolnostima -i ona pesma- volimo te otadzbino nasa..... -bila sam ponosna na svog tatu ,i danas sam