"Pregorevanje na poslu" ne brine gazde, ni državu

Nedavno je poslovnu javnost u Velikoj Britaniji, zemlji za koju se svakako ne može reći da je nerazvijena u bilo kom pogledu, uzburkala vest iz susedne Francuske o "zabrani slanja poslovnih imejlova posle radnog vremena".

Namera Francuza je da se zaštite tzv. "bele kragne", odnosno profesionalci i menadžeri, jer mahom se radi o sloju zaposlenih koji pripadaju ili određenim profesijama (advokati, PR profesionalci... ) ili su srednje i visoko pozicionirani u menadžmentu firmi, od fenomena u medicini poznatog (i za dugoročno bolovanje u razvijenim zemljama priznatog) kao "pregorevanje" (ili sagorevanje) na poslu.

Od takvih ljudi poslodavci očekuju da su "on line" gotovo 24 časa, da redovno ostaju prekovremeno (čuveno "dok se posao ne završi"), da uvek mogu da idu na poslovni put ili poslovnu večeru i sl.

Kompenzacija sa visokim platama za takve pozicije, ako i postoji, deluje privlačno samo u prvi mah. Takvi prohtevi firmi, kako to ukazuju medicinske i sociološke studije, već na srednji rok od nekoliko godina izuzetno negativno utiču na zdravlje zaposlenih, a razarajući su za porodični i društveni život tih ljudi.

A razvijeni kapitalizam zna da ono što nije dobro za (skupo plaćenog ) zaposlenog na dugi rok nije dobro ni za firmu.

Zbog toga francuski menadžeri, ali i poslodavci, u svojoj brizi za zdravlje zaposlenih nisu usamljeni. Još u decembru 2011 godine nemački Folksvagen je objavio odluku da njihovi elektronski serveri prestaju da šalju poslovne imejlove zaposlenima 30 minuta pre i posle "smene" zaposlenog. Istom logikom služe se i u BMW-u, Pumi, Atosu, Dojče telekomu, Henkelu... ali i u van Nemačke – Googlu recimo.

Tu meru je "usvojio" i ministar rada Nemačke i u februaru ove godine obznanio je kao preporuku za sve kompanije i ustanove.

Zaposleni se mogu zvati samo u hitnim situacijama koje se nisu mogle isplanirati "za sutra", ne može im se ometati privatni život i ne mogu biti kažnjeni ako isključuju poslovne telefone (zvanje na privatne nikada nije ni dolazilo u obzir.) i ne kontrolišu elektronsku poštu.

A KAKO JE TO U SRBIJI

U Srbiji kao da nema bojazni od "pregorevanja na poslu". To, naravno, ne znači da se kod nas zaposleni profesionalno slabije zalažu ili da su kompanije manje zahtevne.

Propisi koji bi se bavili ograničenjima ove vrste ne postoje u našem radnom zakonodavstvu, "jer je to novina i za razvijene zemlje Zapada". Samim tim nema elemenata "pregorevanja na poslu" ni u delu medicine rada i bolovanja, kažu za MONDO u Ministarstvu rada.

U sindikatima kažu da to nije toliko stvar "novine" već se pre radi o posledici tehnološkog zaostajanja srpskog radnika za kolegama u Evropi.

Zoran Mihajlović, sekretar Veća Saveza samostalnih sindikata Srbije kaže za MONDO da u Srbiji ima veoma mali broj zaposlenih koji uopšte koriste savremenu telekomunikacionu tehnologiju u svom svakodnevnom poslu.

"To da vas neko zove i šalje vam elektronsku poštu kad mu padne na pamet, očekujući da morate da se javite jeste jedna vrsta mobinga, ali daleko smo mi od toga. Moram da kažem nažalost, mi nismo na nivou da se bavimo takvim stvarima jer smo došli do toga da sindikati pregovaraju sa poslodavcima oko najosnovnijih stvari kao što je da imate garantovanu minimalnu zaradu ako radite, da poslodavac ne može da vas otpusti kad hoće, ili da ako vas već otpusti mora da vam plati otpremninu. Sve je to na Zapadu odavno regulisano, a bilo je donedavno i ovde", kaže Mihajlović.

Profesionalaca, u smislu viših službenika ili menadžera koje zahvata tih "24 časa on-lajn", u Srbiji možda ima malo, ali njihovi problemi nisu zbog toga ništa manji nego njihovih zapadnih kolega, kaže za MONDO jedan stručnjak za ljudske resurse, koji sarađuje sa nekim od najvećih ovdašnjih kompanija kojima je centrala u inostranstvu.

"Definisano radno vreme u Srbiji imaju samo radnici u proizvodnji i trgovini. Tu i kad se radi prekovremeno to se zna koliko može da se 'prekorači' i koliko se to dodatno plaća. Već kod menadžera srednjeg nivoa stvar se komplikuje jer se podrazumeva da neki 'posao mora da se završi', a doplate nema. Kod viših menadžera se više ceni ako mogu da u svakom trenutku 'dignu na noge' sve podređene, nego da organizuju posao tako da urgentnih situacija ni ne bude", kaže naš sagovornik koji ima iskustvo rada na visokim pozicijama i u velikim javnim preduzećima.

On kaže da kompanije nemaju formalno pravilo o elektronskoj komunikaciji van radnog vremena (osim ponegde gde pravilo kaže da bi na imejl "trebalo da se odgovori u roku od 24 časa"), ali "svi znaju" šta treba uraditi".

"Nisi dužan ali uputno je", prenosi "pravilo" iz kompanija naš sagovornik.

NIJE NI "ZAPAD" SVUDA ISTI

U svom osvrtu na problem "digitalnog radnog vremena" BBC je na svom portalu podsetio da je tehnologija jednostavno iznova "definisala" radno vreme, podsećajući na film Vudija Alena iz 1972. "Sviraj to ponovo Sem" u kome biznismen vorkoholik na početku svake scene telefonira (naravno sa fiksnog telefona) i daje broj telefona mesta gde mogu da ga kontaktiraju u narednim satima, i tako neprestano. To je bilo vreme kada su radnici mogli da "nestanu", danas u doba smartfonova svako se može "pronaći".

Ali ni Zapad nije svuda Zapad. U pomenutom tekstu BBC-a navodi se lično zapažanje jedne profesionalke iz sveta oglašavanja koja se iz Londona preselila u Njujork i tako isprva bila zapanjena drugačijom "imejl kulturom".

"Sećam se, već uveče mog drugog dana vidim grupni imejl kolege s posla koji je poslao veoma kasno te večeri. Na moje iznenađenje neko je odgovorio, a zatim se nastavila prepiska na mreži. Odjednom su svi zapravo radili. Nasuprot tome, u Velikoj Britaniji , ako sam radila do kasno, često bih napravila nacrt imejla, ali bi ih iz inboksa poslala tek ledećeg jutra".

U Njujorku je svako "uključen sve vreme", takva je jednostavno radna kultura i ovde niko ni ne pojmi koncept ravnoteže između rada i života, kaže BBC-jeva sagovornica.

S druge strane i na samom Zapadu imamo zemlje gde je briga o zaposlenima posebno izražena. Ne samo zbog radnika već i, na duži rok, zbog samog posla i kompanija. Prednjače, a ko bi drugi, nego zemlje Skandinavije.

Gradsko veće Geteborga u Švedskoj objavilo je da eksperimentalno uvodi šestočasovni radni dan (naravno plaćen kao osmočasovni) za službenike Grada, jer posle tih šest sati "zaposleni su umorni i produktivnost opada".

Zamenik gradonačelnika Mats Pilhem rekao je za švedski portal The Local da je šestočasovno radno vreme dalo pozitivne rezultate u fabrikama automobila i da očekuje isto i kod službenika.

Za to vreme zaposleni u Austriji i Grčkoj rade najduže u EU – 43,7 sati nedeljno i mogu samo da sanjaju o 35-časovnoj radnoj nedelji Francuza.

SRČANI UDAR U NAJAVI

A konstantno održavanje "u poslu" nije samo nekakva neprijatnost koja dolazi sa određenom vrstom posla. To je i ozbiljna predispozicija za oboljevanje, upozoravaju lekari.

"Loše stvari mogu da se dese kada se igrate sa osećajem slobodnog vremena kod ljudi", upozorio je u tekstu "Pametni telefoni nisu tako pametni" dr Dejvid Alen, australijski lekar koji se bavi medicinom rada, profesor na Univerzitetu Novi Južni Vels, direktor centra za rehbilitaciju Telehelt solušens i bloger.

Smatrfonovi jesu doneli slobodu i povećali komfor rada kod mnogih ali problemi rastu kada se ljudi osećaju prinuđenima da šalju imejlove i odgovaraju na pozive van radnog vremena "samo da bi dokazali posvećenost".

Kada se zamuti granica između radnog i neradnog vremena ljudi gube svoje vreme za fiziološko obnavljanje i onda su značajno pod većim rizikom ranog umiranja od bolesti kakva je srčani udar i sl, kaže dr Alen, a sa njime se slažu i srpski stručnjaci.

Doktorka Snežana Kecojević-Miljević, psihijatar Dnevne bolnice beogradskog KBC "Dr Dragiša Mišović", kaže za "Politiku" da iscrpljenost i stalan stres na poslu izazivaju biohemijske promene u organizmu.

One, pak, mogu biti okidač za bolesti koje izazivaju oštećenje kardiovaskularnog sistema, sklonosti ka respiratornim infekcijama,pogoršanja hroničnih bolesti poput dijabetesa, bolova u koštano-zglobnom sistemu. Tu su i bolesti anksioznosti, depresije, sve do pojave želje za samoubistvom.

"Sindrom 'pregorevanja' kod nas često nije prepoznat kod prosvetnih radnika,vaspitača,negovatelja, u policiji, vojsci, sudstvu... Međutim, multinacionalne kompanije znaju za njega i poznato im je da pojava dvoje,troje obolelih može da se proširi kao požar po celoj firmi" kaže Kecojević-Miljević.

Lečenje ovakvih slučajeva nije jednostavno, uključuje lekare različitih specijalnosti, kao i psihoterapijske grupe podrške, upozorava doktorka.