Dva meseca posle katastrofalnih poplava koje su pogodile Srbiju, dok stanovnici ugroženih područja pokušavaju da očiste i poprave svoje domove, u svim medijskim izveštajima stoji da se "život polako vraća u normalu".

Kod većine stanovništva stišavaju se dramatični utisci, solidarnost koja je tada vladala polako nestaje poput vode koja se povukla, a glavna vest postaju prevaranti koje je "poplava izbacila".

Priča se i o strašnim ekonomskim posledicama katastrofe, ima i nazadovoljnih radovima na sanaciji i protesta...

U svemu tome malo ko više govori o patnjama i ranama na duši koje nose oni koji su imali nesreću da budu direktni akteri drame, kao i oni koji su svojom voljom, ili zbog posla kojim se bave, odlučili da im pomognu.

MONDO je u razgovoru sa stručnjakom Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu pokušao da sazna kakve će posledice po, i onako ratovima i siromaštvom ugroženo psihičko zdravlje nacije, imati ovaj najnoviji - drastičan slučaj traume.

Traume preživljene tokom poplava sigurno će ostaviti posledice na psihičko zdravlje pojedinaca, kaže psihijatar dr Maja Milosavljević, koja je bila u timu za pružanje pomoći ugroženima u prihvatilištima u Beogradu.

"Neki ljudi u određenim okolnostima razviju psihičke probleme u vezi sa traumatskim iskustvom, ali da li će do njih doći zavisi od više faktora, kao što su: intenzitet traume, crte ličnosti (otpornost ili vulnerabilnost, odnosno ranjivost), ranije doživljene traume, socijalna podrška. Ovo poslednje, odnosno solidarnost koju su pokazali naši građani bila je na najvišem nivou, kao u vreme bombardovanja, navodi dr Milosavljević.

Ona ističe da prema naučnim podacima, 90 odsto ljudi u zapadnoj civilizaciji danas bude izloženo nekom traumatskom iskustvu, a od toga 10 do 20 odsto njih razvije simptome postraumatskog stresnog poremećaja, odnosno ima posledice tog iskustva, što su pokazala i naša istraživanja u okviru jedne velike međunarodne studije.

Doktorka upozorava i da je prevalenca (učestalost) postraumatskog stresnog poremećaja (PTSP) na nivou opšte populacije oko osam odsto, a da je nešto veći nakon masovnih katastrofa, kakva je bila ova.

Pored posttraumatskog stresnog poremećaja, kako je rekla, kod ranjivih pojedinaca mogu se očekivati poremećaji raspoloženja, anksiozni poremećaji, i drugi mentalni poremećaji.

"Ljudi koji su se vratili u svoje domove, tek sada mogu da saznaju veličinu svog gubitka, kada, na primer, uđu u opustošenu kuću. Da ne govorim o onima koji su u porodici imali smrtne slučajeve... Osobe sa mentalnim poremećajima koji su se pojavili kao posledica ove velike prirodne katastrofe već viđamo i lečimo u našem Institutu, ", rekla je dr Milosavljević.

Dodatni problem je i ponovno izlaganje traumatskom iskustvu koje utiče i na razvoj PTSP, a dešava se ljudima koji su bili u prihvatilištima i ranije su već prošli izbegličke kampove za vreme ratova devedesetih.

"U prihvatnim centrima bilo je izbeglica koje su nastanjene u Obrenovcu i koje su, kad su ušle ponovo u prihvatni centar, doživele još jednu traumu", ističe dr Milosavljević.

"Ali crte ličnosti utiču, kao što je već rečeno, na to da li će neko i u kom stepenu razviti poremećaj. Bitan je i intenzitet traume - neće isti poremećaj imati neko ko je proveo četiri sata na ormaru u poplavljenojh sobi i onaj ko je proveo dva minuta i odmah su ga evakusali", navodi doktorka.

Ona ističe da ne odreaguju svi na takve stresne događaje razvijanjem simptoma i psihopatologijom, kao i da je najveći broj osoba otporan i ima sposobnost da se izbori sa traumom.

Na pitanje šta je nju najviše pogodilo tokom krizne situacije u prihvatilištima, doktorka Milosavljević odgovara:

"Lične primere ne prepričavamo zbog lekarske doktrine i etike... svako ima pravo na privatnost. Suočili smo se i sa sekundarno traumatizovanim osobama, odnosno onima koji su bili u kontaktu sa ljudima koji su bili evakuisani, a to su pripadnici svih spasilačkih službi, volonteri, lekari, medicinske sestre...

"Ono što je specifično za spasioce je da su u tim danima bili izloženi snažnom stresu. Radili su produženo radno vreme, nisu se odmarali, bili su odvojeni od svojih porodica. Uopšteno mišljenje je da su svi obučeni i mogu sve, ali svako ima svoj prag tolerancije traumatskog iskustva", upozorava doktorka.

Ona kaže da oko 20 odsto pripadnika spasilačkih službi nakon četiri do šest nedelja od krizne situacije razvije simptome psihičkih poremećaja.

"O tome mora da se brine, a bilo bi dobro da njihovi poslodavci omoguće da se posle smena organizuju timska razmatranja, da spasioci mogu da podele iskustvo s kolegama, da im se osnaži altruizam i vera da rade nešto korisno", naglašava dr Maja Milosavljević.

Na pitanje kako objašnjava pojavu lažnih heroja tokom poplava, dr Milosavljević ističe da tu nema ničeg nenormalnog.

"Jedna od karakteristika je da prvo tražimo pomoć od najbližih - porodice, komišija, prijatelja. Posle njih, traži se pomoć od ljudi sa strane, od onih kojima se veruje - a to su lekari, politički lideri i svi oni kojii im nude nadu da će prevazići traumatska iskustva".

"Ko pravi heroje - to je drugo pitanje, a svi smo različiti. Niko ne bi postao heroj da ga neko nije napravio herojem i zbog nečeg izdvojio", kaže doktorka.

Dr Maja Milosavljević bila je u vreme poplava i evakuacija u timu koji je pomagao ugroženima u FMP-ovoj hali u Železniku, a njene kolege su obilazile ostale centre, u dogovoru sa Gradskim kriznim štabom i superviziju direktorke Instituta (Hala Pionir, Suplja stena, Borča, itd).

"Prvi posao nam je bio da ljude smirimo, osnažimo i damo im veru u sebe", priseća se dr Milosavljević.

Ali nisu svi želeli ni da prihvate pomoć koju su ona i kolege iz mobilnih timova nudile.

"Ljudi imaju pravo da tu pomoć odbiju. Jedan od razloga je strah od stigmatizacije u kolektivnim centrima i sramota da im psihijatri pomažu. Drugi razlog je to što su u tim trenucima pre svega pokušavali da zbrinu porodicu i brinuli šta će da jedu i obuku..."

Ipak, oni koji su pomoć prihvatili imali su "očekivane reakcije na traumatske događaje", odnosno, normalnu reakciju na nenormalnu situaciju - uznemirenost, razdražljivost, probleme sa koncentracijom.

"Neki nisu znali da odgovore na jednostavno pitanje li će da spavaju kod rođaka ili u prihvatnom centru", kaže dr Milosavljević.

Bilo je i problema sa spavanjem, sa zloupotrebom supstanci. Mnogi su imali potrebu da što više zaštite porodice, a neki su stalno bili "prezauzeti", stalno su telefonirali...

Značajno je da većina psihičkih problema ne traje dugo i na duže staze ne remeti nivo funkcionalnosti čoveka", zaključuje dr Milosavljević.