Poniženje, bes i strah emocije su koje izbijaju iz reda nevoljnika koji sa reporterima Monda u Grockoj čekaju da stigne kombi Narodne kuhinje i udeli im jedini obrok za taj dan.
Kivni na život, na državu i društvo, a trenutno ponajviše na lokalnog direktora Crvenog krsta, stoje ispred starog magacina u Grockoj, kraj rashodovanog stola iz neke kancelarije, i čekaju zveckajući praznim posuđem u kesama.
Od kada su im prostorije poplavljene, hranu dobijaju na ulici, iz kombija. Nigde da sednu, da se ogreju. Na spisku ih je 53, sleduje im 113 obroka, jer ih neki nose kući za više korisnika. Spisak se ažurira svakih 15 dana – neko u njega upadne, neko sa njega ispadne. To je posao socijalne službe.
Hranu obezbeđuje Narodna kuhinja, koja je pod Vojnom ustanovom Dedinje, objašnjava nam Slavoljub Veljković koji svakodnevno, već tri godine, gleda ovaj jad i deli hranu na pet punktova na opštinama Zvezdara i Grocka: Veliki Mokri Lug, Mali Mokri Lug, Mirijevo, Trajko Stamenković kod Lipovog lada i ovaj na kome smo, Grocka.
Objašnjava nam da je problem napravila poplava.
„Morali smo zbog poplave da iz prostorija Mesne zajednice pređemo u Crveni krst. Te prostorije su potpuno neuslovne, pa smo hranu morali da delimo ispred tog objekta, na ulici“; objašnjava nam Slavoljub.
„ Međutim, predsedniku Crvenog krsta Slobodanu Tošiću ne sviđa se što smo mi bili tu isred zgrade, pa nas je oterao ovde, gde smo od petka. Evo iza nas je magacin Crvenog krsta gde bismo mogli da se smestimo. Ali on ni to ne da“, objašnjava nam Veljković.
Dok on razgovara sa nama, iz reda nevoljnika povici protiv Tešića. On je ovim korisnicima narodne kuhinje sada neprijatelj broj jedan. Na drugom mestu njihovog spiska su bivši poslodavci, država i društvo.
Kada smo završili razgovor sa ovim nevoljnicima, jedan od njih potrčao je za nama i pokušao da nas daruje, da sa nama podeli ovo što je upravo dobio.
Ima onih koji su veći deo života proveli na državnom tanjiru. Milica Grujičić (77) dugogodišnji je korisnik socijalne pomoći. Živi u oronuloj kući u Begaljici, bez struje i bilo kakvih primanja. Jednom nedeljno ide u opštinu da moli za bilo kakvu pomoć, a svaki dan dolazi ovde po jedini obrok. I tako već 38 godina. U međuvremenu prosi, kaže nam kroz suze.
Dragan Tazev iz Kaluđerice odnedavno je na spisku za besplatni obrok, a nada se da neće još dugo, da će ipak naći neki posao i „skinuti se sa tereta države“. Građevinski je radnik, a ostao je bez ikakvih primanja. Boli ga, kaže, što je spao na ovakav život, a još više to što je uveren da neko krade pomoć namenjenu sirotinji.
Ponedeljkom se jede sataraš, utorkom je kupus, sredom boranija, danas će jesti pasulj, a sutra pilav. Petkom se uzima i hrana za vikend – konzerve: mesni narezak, riba, po jedno jaje, pašteta... Svaki dan korisnici dobiju i komad hleba – manje od pola vekne, kažu.
Predrag Radić Mitić (61) kivan je na bivšeg poslodavca Avalu – Adu, koja ga je posle decenija rada ostavila na ulici,bez ičega, kao invalida.
„Sve što na meni vidiš je MADE IN KONTEJNER. Svaki kontejner u gradu znam. Ovde ko poslednji šljam stojim i čekam da mi udele nešto hrane,a je l' znaš zašto – zato što sam ceo život bio pošten i dozvolio da me država izigra“, ogorčen je Predrag.
„Pogledaj nas bre. Smrdimo jer nam ne daju sredstva za higijenu. Oni tamo to kradu i preprodaju. Ja imam pravo na sapun i pastu za zube“, viče Predrag i dodaje da ga nije strah da kaže šta misli i da se ne boji kao drugi da će izgubiti i ovo malo pomoći koju dobija.
Miodragu Markoviću (62) za bedu je kriv Radisav Rodić, vlasnik „Kurira“. Posle 33 godine rada u njegovoj štampariji, ostavio ga je 2011. na ulici bez otpremnine, isplaćenog radnog staža i penzije. Od tada se sa njim povlači po sudovima, a u međuvremenu stoji u redu i čeka svoj obrok.
Nisu svi kivni i ogorčeni na poslodavca i državu. Ljubiša Đurić je šest meseci na državnom kazanu i kaže da je zadovoljan.
„Hrana je dobra, ja se ne žalim. Imam šta da jedem i na tome hvala državi. Kome se ne sviđa nek nađe bolje“, kaže zahvalni Đurić.
Kako će ovi ljudi dočekati kišu i sneg, kako će im radnici Narodne kuhinje puniti lončiće dok veje, pitamo se uz nadu da će Opština Grocka ipak naći neki prostor gde će, „kad udari minus“ moći da se sklone i bar na toplom pojedu svoj jedini obrok.
