Sela oko Požarevca gotovo su pusta. Njihovi stanovnici nisu tu – oni su gastarbajteri, Srbi na privremenom radu u inostranstvu. To privremeno, uglavnom znači već 40 godina.

Većini su se tamo rodila deca, pa i unuci. Neki od njih, vratili su se u svoje selo i sada žive od inostrane penzije. Mnogi su i dalje u tuđini, još rade. Njihova deca, pa i oni sami, dođu ponekad u domovinu, uglavnom na letnji odmor ili za Novu godinu, ali sve ređe, kriza je...

Njihovi unuci više ne dolaze uopšte. Za Srbiju i dedovinu, ne veže ih gotovo ništa. A dedovina, to je ozbiljna imovina, to su zgrade, a ne kuće, to su dvorci, a ne domovi.

Kada putujete kroz braničevski kraj, ne možete, a da se ne zapitate zašto je sav taj narod napustio ovu, ipak bogatu zemlju, i otišao u beli svet da dirinči.

Ima ovde i kvalitetne zemlje, šuma, reka. Izgrađena je i infrastruktura... Pa ipak, sedamdesetih i osamdesetih godina krenuo je masovni odliv radne snage ka zapadnoj Evropi.

Većina njih zaputila se u Austriju, Italiju, poneko u Nemačku i Švajcarsku.

Rodna sela zaboravili nisu. Dapače, silne pare su se slile tamo - u ogromna zdanja, kućerine, bolje reći zgrade, koje sada zvrje prazne ili ih čuva po neka jedva pokretna starica.

Stanovništvo tih sela vrlo je nepoverljivo prema pridošlicama, zato vam nećemo reći gde smo bili da ne budemo baš GPS lopovima. Ipak recimo da je to jedno od sledećih sela, koja su poznata po ovom fenomenu o kome pišemo, a ima ih mnogo: Dutovo, Brzohoda, Grabovac, Kasidol, Smoljinac, Cerovica, Prugovo, Dublje, Sedlar, Ram, Bobovo, Gložani, Panjevac...

GalerijaSeoske kuće od milion evra

Nećemo vam navoditi ni imena sagovornika, ona nisu bitna, bitne su njihove životne priče.

"Naše selo" ima oko 2.000 birača, što znači punoletnih građana. Trenutno ih ovde živi jedva 800. I to što živi su uglavnom oni najstariji koji u inostranstvo nisu ni išli, već decenijama čuvaju puste palate najmilijih. Ima nešto onih koji su se narintali u Austriji, pa se vratili da ovde uživaju u penziji.

Oni vrlo često putuju za EU kako bi podigli svoja primanja. Pokupe penziju, "uberu" kiriju od stana koji još imaju u Beču ili nekom drugom austrijskom gradu, pa se vrate u selo.

Gospodin i gospođa, kojima sada "kaplje" mesečno svakom po 2.000 evra, u svom selu provode penzionerske dane, zatvoreni u svoje velelepne palate koje glancaju i doteruju.

Muškarci ponekad u popodnevnim satima prošetaju do lokalne kafane koja izgleda kao da je vreme stalo 1985. godine. Tu odigraju partiju domina ili karata, malo razmene koju reč sa seljanima, pa kući, u s mukom stečeni dom. Istina, put do doma često je prašnjav, neasfaltiran, ali ovde nikoga ne brine što kroz blato moraju do dvorca.

Malo je reći dom za toliku kućerinu. Najveća u selu ima, kažu, 9.000 metara kvadratnih. Među tolikim zdanjima, čovek ne može da proceni koje je najmanje, ali ispod 500 kvadrata, recimo, da nema kuće gastarbajterske – a i taj s "tolicnom" kućom ne smatra se za uspešnog čoveka.

Kada se zidalo, nije se štedelo. Zdanja koja na toj kvadraturi broje na desetine prostorija, oivičena su skupim, niklovanim ogradama, ili onih od kovanog gvožđa, a sa kapija vas plaše lavovi ili proprti konji.

Fasade neretko ocrtane, prošarane mozaicima – motivi različiti: od jedrenjaka do cveća .

Dvorišta lepo uređena, čuvaju ih rode u prirodnoj veličini, patuljci, pečurke, po neka Venera manekenske visine. Iz fontana žubori voda, po dvorištu šetaju rasni kučići i mačke...

Tu i tamo ponegde, nakrivljena stara kuća. Valjda im teško da sruše pradedinu udžericu, iako se kraj nje uzdigla "karinktonka" u američkom, južnjačkom stilu.

Međutim, prozori zatrti, spuštene roletne, navučene zavese... Svuda oko ogromnog zdanja upozorenja o alarmima, sa ćoškova vas prati oko sigurnosnih kamera. Tek u nekoj od pomoćnih kuća – koje se takođe uzdižu na oko 100 kvadrata, otvorena vrata. Tu živi starmajka koja sve ovo održava vlasnicima, koji gotovo da u kuću ni ne dolaze, već godinama.

Oni koji su tu, nespremni su za razgovor. Nepoverljivi prema strancima ne žele da pričaju kakav je život u domovini, posle toliko godina rada u tuđini. Ne žele da ih fotografišete, neće da vam kažu ime, ni kolika im je kuća, koliko su novca i nju uložili, hoće li im se deca i unci tu vratiti... Toliko su nepoverljivi da se zapitate čemu ovoliki ponos i dika, čemu toliko novca teško stečenog, a uloženog u nekretnine o kojima sada ne žele da govore.

Ipak, jedan ljubazan domaćin pustio nas je u svoj velelepni dom. Ova kuća nema ispod 1.000 kvadrata, procenjujemo jer on sam nevoljan je da nam kaže, kao što nije hteo da nam poveri ni koliko ima prostorija. Mi mislimo, ne manje od 30. Spratova tri, plus podrum, garaža i potkrovlje.

Radili su on i žena u Austriji 40 godina da bi ovo stekli. On je radio dva posla. Pre podne na građevini, popodne je vozio taksi. Žena je radila na železnici, priča nam dok nas vodi iz plavog u zlatni salon, pa do ljubičastog iz koga se ulazi u zeleni...

I dok o kući šturo odgovara na pitanja, o porodičnim problemima vrlo otvoreno priča. Sin im je, dok su on i žena skapavali po Beču, živeo ovde u selu, sa babom i dedom.

Kada je stasao, doveli su ga u Austriju. Tu se momak nije dugo svrteo. Kada je video da ima puno da se radi, odmah se vratio u Srbiju, kaže njegov otac.

Ni u domovini, tada mladić, a sin ovih ljudi, nije baš bio vredan, nego je počeo da se zadužuje po selu. Ubrzo se i oženio, a kada mu je otac, na jednom od kratkih odmora na kojima je bio u Srbiji, rekao da neće da vraća njegove dugove, pokupio se iz palate od 1.000 kvadrata i demonstrativno otišao.

Ima li kakvih unuka, kojima će ovo velelepno zdanje ostati, pitamo. Ima, ali ih baba i deda ne poznaju baš najbolje. Dakle, ova kućerina nije za potomke zidana.

Kažu, često idu za Austriju, da pokupe penziju, obiđu stan koji tamo izdaju, ali najviše vole kada su ovde, u selu. Sami održavaju tih 1.000 i nešto kvadrata, a gospođa se hvali da u celoj kući jednom nedeljno pere brojne prozore.

U palati, nigde trunke prašine, a vala ima gde da padne i da se zadrži – na figuricama, pepljaricama, ćasicama, na ramovima stotina Vilerovih goblena, po stilskim zlatnim rukohvatima, staklenim policama... Pa samo ti buketi plastičnog cveća u vazama na stilskim stolovima za 15 osoba, pa to je lepak za prašinu, mislimo. Sve sija i sve miriše, a gospođa to sve održava sa svoje ruke dve, sama.

Imaju i nešto nasleđene zemlje, ali je ne obrađuju, no je daju u zakup za 100 evra po hektaru. Od toga, bečke kirije i penzija, lepo žive, a ne troše mnogo.

Što sada ne uživaju u životu, pitamo. Što ne putuju u neke daleke zemlje, ne odmore svoje napaćene kosti? Bili su, kažu, letos u Vrnjačkoj banji i na Kopaoniku, ali najviše vole kada su ovde u svom dvorcu. Ne zanimaju ih putovanja, sada su preokupirani nekim drugim planovima – ostala im je, kažu, očeva zemlja, pa razmišljaju da nešto i tamo sagrade?!

I kada se osvrnemo po ovom našem selu, ne možemo reći da smo bili među srećnim ljudima, iako im novca i životnog prostora ne nedostaje. Najveći deo života proveli su u tuđini, radeći od jutra do sutra. Sve što su sticali ulagali su u ove kuće. Otuđili su se od komšija,prijatelja, roditelja, dece koji su ostali u Srbiji... A sada, u tim dvorcima sami tumaraju, u grču i strahu od slučajnih prolaznika, neznanaca. Starost provode robujući hiljadama kvadrata, dok sa setom i dalje govore o nekim lepim, starim vremenima, kada se mnogo radilo, ali i lepo zarađivalo i gradilo.