Padinjak je crno - beli

Navijači FK Partizan potrudili su se da mestu, široj javnosti uglavnom poznatom po zatvoru i odeljenju bolnice "Laza lazarević", daju nove boje - i to crno-bele.

Kada kročite u mesto prvo što vam upada u oči su grafiti čiji su autori "Grobari padinjak".

Svaka zgrada, prolaz, betonski bedem – sve je iscrtano, ili kako kažu pojedini stariji sugrađani “ižvrljano.”

Ponegde samo stoji “grobari Padinjak, PFC”, ali ima i onih "kreativnijih" poput jednog na kom je nacrtan zatvorenik iza rešetaka, a iznad piše “1.000 ludaka iz Padinjaka".

Na roze i belim zidovima pišu se i stihovi poput ovih: "Svaku noć i svaki dan u glavi samo Partizan", “Ne plači mama što mi mladost vene, osvojiće Partizan titulu za mene”, “OOO, Suzana, ja volim Partizana”…

Nije nam bilo teško da stupimo u kontakt sa zaslužnim "stihoklepcima", ali smo zato prilično dugo čekali vođu navijača, čije je prisustvo, istakli su, neophodno.

Vrcavim i dovitljivim tekstovima i ilustracijama, kažu navijači, pokazuju ljubav prema klubu. Smeta im kada “pojedinci” negoduju zbog toga ali i dalje “furaju” svoju priču.

”Oni to ne razumeju. Mi ne želimo da ružimo naselje, već da ga ulepšamo. Do skora su i sve bandere u glavnoj ulici bile crno-bele, ali su ih ovi iz opštine prefarbali. I mostić na ulazu smo prefarbali”, rekao nam je vođa navijača sa kojim smo razgovarali u društvu još dvojice “saboraca sa tribina.”

Planiraju da ponove akciju u skorije vreme - kada prikupe sredstva.

”Pa zar nije bolje da sve bandere budu crno bele nego sive. Uradićemo to ponovo sviđalo se nekome ili ne. Nisu svi protiv. Prošli put su nam pomagale i komšije. Za dva dana smo sve prekrečili”, ubacuje se mlađi navijač.

NAŠLI SMO I ZVEZDAŠE!

Galerija1000 ludaka iz Padinjaka

Nepoverljivi i za razgovor vrlo teški “Grobari iz Padinjaka” ističu kako je tačno da skoro celo naselje navija za Partizan i da “nekolicina onih iz suprostavljenog kluba ne sme da kaže glasno za koga je.”

”Ne smeju da kažu, naravno. Dobili bi po p….”, kaže kroz osmeh jedan od navijača.  “Čim uđete u Skelu razgovarate sa Grobarima”, dodaje vođa, a na našu opasku da smo sreli čak nekoliko navijača Crvene zvezde, oni glasno dobacuju “Ma, to su neki smešni likovi. Mi postojimo 37 godina.”

Na priče sugrađana da su “loši momci” se ne obaziru jer ističu “žive zdravu priču.” Demantuju da "divljaju" i tuku se, kako se žale pojedini sugrađani.

”Nismo mi nikakvi kriminalci kako mnogi misle i kako nas i mediji predstavljaju. Mi smo grupa ljudi koja voli isti klub i za to živi”, kaže odrečno vođa, a drugi navijač nam objašnjava: “Mi se ne drogiramo kako neki misle. 'Kažu samo lutaju, piju, drogiraju se'. Nije tako, većina nas se bavi nekim sportom ili treniramo ovde u hali. Tačno je volimo da se okupimo i družimo, odlazimo na utakmice, da popijemo kao i svi mladi.” 

DECA ULICE

A omladina se u ovom mestu druži - na ulici. 

Navijači, kažu, da "bleje" po ćoškovima, stepenicama. Pred utakmice se okupljaju na dva mesta u različitim delovima naselja, pa onda organizovano na “tekmu.”

Žitelji ističu da je upravo nedostatak prostora za omladinu i decu jedan od najvećih problema naselja.

”Nema kafića, bioskopa, parkova. Mladi se sve češće nalaze 'na meti' kladioničara, dilera, kriminalaca", žali se starija gospođa Mara. 

"Imamo dve, tri kladionice u naselju, ali zato nijedan kafić ili bioskop."

I zaista, od kafane ni traga. Tek pokoji lokal sa katancem na vratima. Postoji, doduše, stara kafana "Ribolovac" koju smo našli iz petog pokušaja.

Meštani kažu da se s vremena na vreme otvori neki kafić, ali da se vrlo brzo i zatvori.

“Nemaju ljudi para, a posebno omladina jer većina nigde ne radi. Ovde rade PKB i Frikom, ali ne možemo svi tu da se zaposlimo. Oni koji ne rade u gradu nađu neki poslić u menjačnici, prodavnici, ali i to je ništa. Plate su premale" , požalio se dvadesettrogodišnji Marko.

I stariji kažu da je situacija teška, kukaju na političare, siromaštvo, ali ističu i da je omladina sve gora i raspuštenija.

"Bleje po ulici. Vucaraju se, urlaju noću. Piju pivo ispred radnji i po ćoškovima. Njih nećete sada videti. Oni sada spavaju iako je jedan popodne", rekla nam je radnica u jednoj od nekoliko lokalnih pekara.

NEDOVOLJNO PARKIĆA ZA DECU

Ni školarci i mlađa deca u ovom naselju nemaju baš mnogo mesta za igru i druženje.

“Evo deca sada imaju parkić ispred sportske hale, kod  škole i vrtića i to je sve", rekla nam je jedna sagovornica.

Majka trogišnje Anje koju smo zatekli ispred sportske hale koja je sada stecište zbivanja, kaže da ne živi u blizini, ali da sa detetom dolazi jer su sprave za decu nove i moderne.

"Ovo je super što su napravili”, kaže mlada majka i dodaje: "Pa tu sada dolaze momci i devojke da vežbaju. Ima fitnes sala i teretana. A i utakmice se ovde igraju."

RIBARSKE ČIZME NISU MODNI DETALJ

"Obećanu halu jesmo dobili, ali kišnu kanalizaciju nećemo izgleda skoro", požalili su nam se meštani.

”Već 20 godina se priča o tome - ali ništa. Podzemne vode su problem. Ne daj bože da poraste vodostaj Dunava”, kaže jedna gospođa koju smo sreli u centru naselja.

Čim padne kiša svi kanali se izliju. Što zbog podzemnih voda što zbog đubreta”, nadovezao se njen poznanik.

"I dvorišta budu poplavljena, pa moramo da nosimo ribarske čizme. Strašno, u 21.veku”, kaže on i objašnjava nam da je problem, pre svega, u tome što su ulice par metara više, pa se sve sliva u dvorišta.

"Ovde je decenijama sve isto. Evo, vidite, đubre na sve strane. Čak i gde ima kontejnera, oni su prevrnuti. Niko tu ne vodi računa ni o čemu", pokazuje čovek rukom na kanal prepun flaša, papira i kesa.

STALNO U STRAHU

Do skora Skelani nisu imali ni crkvu, pa su često govorili “Nemamo crkvu i džamiju, ali imamo zatvor i ludnicu." E, pa crkvu sada imaju (doduše još nedovršenu), ali zbog blizine zatvora i odeljenja bolnice “Laza Lazarević” nisu najsrećniji.

”Živimo sa tim godinama. Zatvor je izvan naselja pa osuđenici i ako pobegnu ne dolaze u naselje. U poslednje vreme bolesnike ne viđam, ali da stalni strah postoji – postoji”, kaže Milka, majka petogodišnje devojčice.

“Kapije bolnice su često otvorene, a odmah pored je vrtić, pa mi nije baš prijatno“, dodaje ona.

Meštani kažu da je bilo i slučajeva da nervni bolesnici upadaju ljudima u stanove, opljačkaju ih, a pre nekoliko godina jedan je i izbo nožem čoveka.

”Svi se sećamo tog slučaja. On je pobegao iz bolnice. Koliko sam čuo, staklom je isekao medicinske sestre, a onda je upao u nekoliko stanova. U jednom od njih je izbo i jednog čoveka”, rekao nam je jedan mladić. 

I dok većina stanovnika ovog naselja negoduje zbog prljavštine, poplavljenih dvorišta, manjka zabavnih sadržaja, ipak ima i onih koji ne bi menjali svoj stan za neki u gradu ni za iste pare. Kažu, vole svoj mir i ne bi mogli da žive u “beogradskom ludilu.”