Na panel diskusiji "Šta javnost ima pravo da zna u vezi sa prisluškivanjem", Predrag Petrović iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku rekao je da je njegova organizacija sprovela istraživanje koje se odnosi na "nadzor nad primenom posebnih mera". Tokom istraživanja poslali su 25 zahteva svim Višim tužilaštvima i sudovima da dostave podatke o odobrenim merama.

"Informacije je dostavilo 13 sudova, a 12 ne. Tužilaštvo je bilo znatno gore i svega nekoliko nam je dostavilo te informacije. Pozivaju se na tajnost, zaštitu privatnosti, mogućnost da dostavljene informacije ugroze tok krivičnog postupka, ili da moraju da pitaju BIA. Postoji veliko nerazumevanje o tome šta su tajni podaci koji se odnose na primenu posebnih mera", kaže Petrović.

Prema njegovim rečima, njihova praksa sa službama bezbednosti je različita i upućuje na isti zaključak.

Petrović smatra da postoje različiti pristupi kod različitih državnih organa, kada se govori o podacima o broju prisluškivanih građana Srbije. Kako je rekao, da paradoks bude veći, kad god NVO traži ove vrste podataka, pokreće se pitanje o tome da li nacionalna bezbednost može da bude ugrožena.

"Međutim niko ne pokreće pitanje da li su povređena prava građana kada informacije cure iz bezbednosnih struktura. Tako smo imali slučaj da ministar Gašić obznani koji je prislušni uređaj VBA nabavila. I sad to nije ugrožavanje nacionalne bezbednosti, a jeste kada se traže statistički podaci", rekao je Petrović.

Savetnik direktora BIA i ovlašćeno lice za postupanje po zahtevima za pristup informacijama od javnog značaja Miroslav Panić rekao je da javnosti treba da bude dostupno ono što je normirao, odnosno uredio postojeći pravni poredak Republike Srbije, istakavši da je prevelika diskreciona vlast u odlučivanju kod ovakvih zahteva nedopustiva.

"Naime, kada su u pitanju posebne mere i postupci, odnosno posebne mere iz zakona o BIA i posebne dokazne radnje iz Zakonika o krivičnom postupku, javnost naravno da može biti upoznata sa statističkim podacima, ali se za to mora malo pomučiti", kaže Panić.

On je naveo da neko mora u ime javnosti podneti zahtev. Ako se ne odgovori na zahtev, donosi se rešenje u skladu sa pravima u opštem i upravnom postupku, tražilac informacija koristi pravni lek, podnosi žalbu Povereniku.

Prema njegovim rečima, BIA ne odgovara odmah pozitivno na zahtev, jer postoji izričita zakonska odredba, koja glasi da svi podaci u vezi sa predlaganjem, odlučivanjem i primenom posebnih mera predstavljaju tajni podatak.

"Zar vi očekujete od nekog ko je državni činovnik srednjeg ranga, kao što sam ja, da ignoriše tako izričitu pravnu normu koju je izglasala Narodna skupština i na čiji tekst su saglasnost dali i Zaštitnik i Poverenik. Vi biste verovatno hteli da BIA proaktivno na kraju svake godine upozna javnost koliko je bilo tih mera", naglasio je Panić.

On smatra da se to može postići brisanjem te zakonske norme i propisivanjem da je BIA obavezna da objavi te rezultate.

"Agencija informiše javnost o svom radu, preko organa kojima podnosi izveštaj. Kada BIA podnese izveštaj Odboru za kontrolu rada službi bezbednosti i vladi RS, što radi dva puta godišnje, ti organi mogu odlučiti da informišu javnost nekim podacima iz tog izveštaja", kaže Panić.


TUŽILAŠTVO SAMO STRANA U POSTUPKU

Tužilac Višeg javnog tužilaštva u Valjevu i potpredsednik UO Udruženja tužilaca Srbije Miodrag Plazinić rekao je da je tužilaštvo stranka u postupku kao i BIA, da raspolaže određenim podacima, ali da je samo predlagač.

"Sud onda donosi naredbu uspostavljanja mere tajnog nadzora, audio-vizuelnog snimanja, praćenja druge komunikacije i tako dalje. Dakle, sud je jedini nadležan i jedini određuje naredbom koja radnja se primenjuje, u kom roku, koji dokazni materijal ima odgovarajuću snagu. Sud stavlja ili skida oznaku tajnosti. I agencija i tužilaštvo imaju svoje podatke, ali oni nisu kompletni bez podataka suda", kaže Plazinić.

On je istakao da su posebne mere jedno od poslednjih sredstava za dokazivanje jer je sudska praksa iznedrila stav da materijal prikupljen merama nije dokaz, ako se nema još nešto drugo.

"Samo na posebnoj meri ne može se bazirati sudska odluka. Ako postoji osnovana sumnja da je izvršeno krivično delo i ako se na drugi način ne može dokazati postojanje krivičnog dela, tek onda se primenjuje mera prisluškivanja", kaže Plazinić.

Viši savetnik u Sektoru za harmonizaciju i saradnju pri službi Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Milica Basta navela je da je Poverenik drugostepeni organ, kome se izjavljuje žalba, kada subjekt koji je tražio pristup informacijama od javnog značaja od određenog organa javne vlasti tu informaciju nije dobio.

"U tom smislu Poverenik, kao organ kome se izjavljuje žalba, ne može unapred da kaže šta bi to bila informacija od javnog značaja ili šta ne bi. Poverenik može da se izjašnjava samo u konkretnom slučaju, kada mu određena žalba bude podneta i reaguje na osnovu onoga što je u podnescima", rekla je Basta.

Panel diskusiju "Šta javnost ima pravo da zna u vezi sa prisluškivanjem" organizovao je Beogradski centar za bezbednosnu politiku, podržan od strane Ambasade Norveške kroz projekat "Ko nas sluša: Ka efektivnom spoljnom nadzoru upotrebe specijalnih istražnih mera".