Đaci pišu za MONDO: Moj letnji raspust

Sada sam ponovo u školi,među svojim starim prijateljima. Očekuju nas nove avanture i izazovi. Nadam se da ću iskustvo stečeno na ovom letnjem raspustu preneti na svoje drugare jer sam shvatila da ni putovanja, ni novac ne vrede koliko jedan dobar drug".

MILA (pisala kao učenica 8. razreda osnovne škole)

"Kad pre!?"

"Sve je počelo 12. juna, a završilo se 1. septembra. Mada, meni se čini kao da je počelo u 12. juna u 12:00, a završilo se sutradan u 1:00 ujutru.

Doživljaj 1: Predstava mojih najboljih drugarica, na kojoj je bilo 90% skole. Mislim, predstava je bila sjajna, ali činjenica da su tadašnji osmaci bili glasni kao čopor pasa koji laje na zvezde, bila je veoma iritantna. Dan nakon predstave, moje najbolje drugarice (komada dva ;)) i ja smo otišle kod mene u vikendicu koja se nalazi u Vojvodini, gde počinje doživljaj 2.

Doživljaj 2: Vikendica u Vojvodini - U vikendici već imam gomilu prijatelja, pa nam je bilo ekstra! Proveli smo tamo nedelju dana smeha, a kad smo se vratile u Beograd strpljivo smo sačekale 3. jul i započele novu avanturu.

Doživljaj 3: Sportski kamp u Grčkoj, u koji smo otišli 3. jula, sa ekpom iz naše škole. Tamo su nam se pridružile još dve škole i Beograda, kao i fudbalski klub iz Šapca. Grcka je, što se tiče društva i aktivnosti, bila super. Što se tiče smeštaja, bolje da smo u pravim šatorima spavali, ali - priča o smeštaju je za drugi, mnogo duži i detaljniji sastav. Nego, vratili smo se u Beograd, i moje drugarice su otišle u Crnu Goru, a mene ostavile da započnem novi doživljaj.

Doživljaj 4: Teen Wolf je fenomenalna američka serija, koja se ne daje u Srbiji, tako da sam morala da je gledam onlajn (ilegalno, ups!). Ponovo sam otišla kod bake, deke i društva u Vojvodinu, gde sam danju: buljila u Teen Wolf, malo plivala, vozila bajs, a noću, od 21:00 do 23:00, blejala sa društvom. Tamo sam provela divne dve nedelje, a onda je počeo...

PAKAO!

Vratila sam se u Beograd i shvatila da je počelo... Kupovina udžbenika, svezaka, olovaka... redovi, vrućina! Mada, gore od toga tek je sledilo...

PRVI SEPTEMBAR

Ovaj deo počeću citirajući moje školske "koleginice": 'Jao, ljubavi moja, jao kako si mi nedostajala, jao bože, kako ti je brutalna ona fotka na insta, znači OMG, kako si pocrnela, srce mojeee'. Da, tako je počeo moj osmi razred. Tako se završio moj letnji raspust. Jedva čekam zimski!"

MINA (pisala kao učenica prvog razreda srednje škole)

"Mis amigos"

"Topli zagrljaji i iskrene želje najbližih ispratili su me na put. To je bio prvi put kada sam se sama otisnula u svet, uverena u svoju snalažljivost i zrelost, puna nade i sreće, ali i sa tračkom bojazni. Beograd sam ispratila sa malo sete u očima, gledajući kako mi iz vidokruga izmiče moj grad, moja zemlja, Dunav. U tim trenucima zrelo sam prihvatila činjenicu da sam sada sama u avionu, bez roditeljske ruke na svojoj, bez toplog pogleda i majčinih umiljatih očiju koje bi se susrele sa mojima I otklonile svaku, pa čak i potajnu sumnju koju samo majka može da prepozna. Sada sam se trudila da tu sumnju grubo istrgnem iz srca ili sakrijem u neki mračni i zaboravljeni ćošak.

Pažnju su mi tada privukle raznobojne njive, koje su ličile na savršeno sklopljene lego kocke. Zatvorila sam oči trudeći se da potisnem uzbuđenost, sama u avionu sa nepoznatim ljudima čudnih lica, u tom nekom svetu koji mi se u tim trenucima činio isuviše surov. Iz tih misli probudio me je nejasan glas stjuardese koja se uporno trudila da izgovori sve te reči nespretno ih izgovarajući u mikrofon, kao i svetlost koja mi se uporno provlačila kroz kapke i mamila me da ih otvorim. Tada se pred mojim očima prostiralo kristalno plavo more koje moje radoznale oči nisu mogle da obuhvate, sa još ponekim oblačićima koji su još na kratko skrivali jedan prelepi grad - Valensiju.

Odjednom, sve moje misli su bile okupane jarkim španskim suncem i plavetnilom mora. Od tog idiličnog prizora delio me je samo mali avionski prozor, koji je mao po malo, iz daleka otkrivao sve čari veličanstvene Valensije. Taj mali prozor je imao veliko značenje, on je predstavljao moje prvo samostalno upoznavanje sa nekim drugačijih svetom. More mi se sve više približavalo, kao da me je polako vuklo u svoj srdačan zagrljaj, želeći mi toplu dobrodošlicu. Užurbano sam pokupila kofere i krenula, puna nade, u letnju školu španskog jezika u Valensiji. Samo sam hrabro koračala ka ženi koja me je uljudno dočekala I koja će me odvesti do hotela, do mojih novih drugara, do mojih snova koji su se već ostvarili čim je avion sleteo na špansko tlo. Sve što sam čekala mesecima, tog trenutka mi se ostvarilo. Odlučno sam koračala ka hotelu, dok mi je vreli španski asfalt izgledao kao da će se istopiti, a moja koža na suncu usijati. Svi ljudi koji su me tamo dočekali, objasnili su mi da će se oni brinuti o meni kao i o mojim budućim prijateljima. Prva prijateljstva neprimetno su se rodila na večeri, kada smo se svi divili čarodnom ukusu španske tortilje. Druženje smo nastavili sve dok nam obrazi nisu brideli od smeha. Ta prijateljstva su se učvrstila već sutradan, negde između školskih klupa, potajnih šala na času i prepričavanja prvog školskog dana. Bilo je zanimljivo upoznavati kulture različitih zemalja iz žustrih razgovora sa drugaricama.

Časovi su bili prožeti pozitivnom energijom koja kao da je lebdela u vazduhu. Iako je svako od nas bio na raspustu, profesori su se trudili da se ne osećamo kao u školi, već samo u dobrom društvu učeći španski. Trudili su se da nam svaka nepoznata reč probudi interesovanje i da predstavlja izazov, da svaka nova i nepoznata rečenica u tekstu ili gramatičko pravilo ne predstavlja obavezu već samo još jednu prepreku na putu do konačkog cilja. Koliko god mislili da će nam škola predstavljati obavezu i teškoću, budili smo se sa sve većom željom za znanjem, inspirisani prošlim danom kada smo primili pohvalu profesora za uložen trud i savladanu lekciju. Popodnevni sati bili su rezervisani za zabavu i druženje. Odlazak na plažu bio nam je omiljen, kada bi poskakivali po užarenom pesku, a zatim veselo, svi zajedno utrčali u vodu. Bili smo neizmerno srećni, kada bi se sitan pesak kotrljao po našem telu, kada bi uvek izmakao iz dlana, kada nam je topla morska voda milovala telo i ispunjavala nas nekim slatkim osećajem. Bilo nam je drago kada bi nas ljudi oduševljeno i pomalo začuđeno gledali kada bi se u vodi ponašali kao mala deca željna igrarija, kada smo se prskali do besvesti, dozvoljavajući talasima da nas velikodušno bace pod vodu. Ostajali smo u vodi sve dok nam se oči ne bi zacrvenele od slane vode, koža na prstima smežurala, a telo podrhtavalo od hladnoće. Onda bi svi, tako mokri, legli na vreli pesak sve dok ne bi pokupio svaku kapljicu vode sa tela, a onda se divili veličanstvenom zalasku sunca, mešanju tih jarkih boja, od žute pa sve do jarko crvene, kada bi već umorni samo setno i sa osmehom posmatrali tu svakodnevnu borbu sunca i meseca, ali gde bi se u svakom trenutku znao pobednik.

I dok nas je Sunce pozdravljalo svojim poslednjim zracima, sve do poslednjeg trenutka svoje nebeske vladavine trudilo se da barem još na kratko osetimo kako nam miluje kožu i sebično nas grli nekim zamišljenim rukama. A onda nastupa mesec, čiji beli i blistavi odsjaj treperi na površini vode. Mislili smo da će se mesečev trag protezati sve do naših stopala koja smo grejali u toploj morskoj vodi. U očima nam je podhtavala mesečina i njen sjaj koji je sijao nekom nadljudskom snagom. Sve ima svoje vreme. Tako su i te dve nedelje u Španiji bile samo naše vreme, samo neko naše mesto daleko od sumorne svakodnevice, samo naše osvetljeno skrovište kada nam se sve ostalo činilo nepomično u tami. Kada smo se družili, činilo se kao da je vreme stalo, da će dan zauvek biti dan, da se neće pretvoriti u noć kada moramo da se razdvojimo i osamimo u svojim krevetima i snovima. Tada bi nam se činilo da se kazaljke na satu brže pomeraju, činilo nam se da su dani prolazili kao sati, a sati kao minuti. Bili smo ponosni kada bi nas naši prijatelji iz Valensije pohvalili za uložen trud i savladanu lekciju iz španskg, kada bi neumorno pričali viceve i smišljali šale, upoznavali grad sa njima, obilazeći muzeje i akvarijume koji su nas ostavljali bez daha. Kada bi nam se noć učinila predaleko samo bi neprimetno svrgnula dan sa trona. Jedino nas je noć razdvajala, kada bismo se sklupčali u krevetu razmišljajući o proteklom danu, sabirajući utiske, sve dok ne utonemo u miran san savladani umorom. A onda bi nas sutra opet čekali novi izazovi, popodnevni izleti, akvaparkovi.

Poseban je bio doživljaj kada smo se kupali u hladnoj reci na letnjem pljusku, dok sun nam tela podrhtavala od hladnoće, dok bi se skrivali u pećini od sunca, ili se spuštali sa vrtoglavo visokih tobogana.

Uveče bi na žurkama neumorno igrali na večernjem povetarcu koji nam se provlačio kroz kosu, igrajući u ritmu salse i rumbe, dopuštajući da nam se letnja kiša spusta svojim mekim prstima niz leđa. Bilo je neverovatno kako deca sa različitih krajeva sveta, od Amerike do Japana, mogu biti tako ujedinjena i povezana. Nismo ni primetili kada je letnjim avanturama već došao kraj, da je vreme da pakujemo svoje kofere a sa njima i nezaboravne uspomene.

Sada imam prijatelje u raznim delovima sveta, koji će uvek biti spremni da me ugoste u svojoj domovini. Sada gde god poželim, imam nekoga bliskog ko deli iste uspomene i sećanja. Najtužniji su bili trenuci na aerodromu, kada bi se čvrsto i dugo grlili i kada bi suze tekle niz vlažne obraze. Sve što smo imali te dve nedlje, nestalo je u samo jednom trenutku kada je svako seo u svoj avion, nazad, u domovinu, o kojoj tih dana nismo ni razmišljali. Svakome je skliznula suza niz lice kada smo kroz avionski prozor videli isto ono more, isti onaj grad gde smo proveli mali, ali nezaboravni deo detinjstva koji mnogo znači i vredi. Sada je to more izgledalo kao da beži, kao da se skriva, kao da nas ispušta iz zagrljaja gde smo bili i gde želimo još da budemo. More je postajalo sve manje i manje, sve dok nije potpuno iščezlo. Ali u našem srcu, to more se samo sve više produbljivalo, to je bilo samo naše jezgro sećanja i predivnih uspomena, samo naš kofer koji možemo da otvorimo kada se zaželimo vrelog španskog sunca, toplog mora i prijateljskog smeha i slatkog kikotanja. Zauvek će taj kofer uspomena imati posebno mesto u našem srcu. Taj kofer ćemo zauvek sebično čuvati samo za sebe, koji će se otvoriti svaki put kada osetimo zrake sunca na koži, kada nam se letnja kiša bude slivala niz leđa, kada u svom osmehu prepoznamo onaj stari osećaj, onaj stari smeh sa prijateljima. Uvek će mesec podsećati na one večeri kada smo zadivljeno posmatrali zalazak sunca na plaži, a svi mi predstavljali milione zvezdica na noćnom nebu".