Slavljenje krsne slave je crkveni-narodni običaj koji se prenosi s kolena na koleno već vekovima, međutim, savremeno doba je u ovu tradiciju unelo i određene promene...
/MLADEN ALEKSIĆ, VEROUČITELJ/
Krenula je "sezona" slava, kada Srbi sa flašom vina, čokoladom i 100 grama kafe idu na slavu kako bi za slavskom trpezom raspravljali najvažnije društveno-političke teme.
Od svog nastanka pa sve do danas, slava nije menjala svoj crkveno-narodni identitet, koji se ogledao u porodičnoj vezi s prošlošću, tradicijom, precima, poreklom. Ona se prenosi sa kolena na kolena, po muškoj liniji.
Stari Sloveni, dolaskom na Balkan, polako stupaju u hrišćanstvo. U početku to nije bilo toliko institucionalizovano, kao kasnije. Iako je postojala misionarska delatnost crkve, i latinske i grčke crkve (koje su bile u zajednici sve do 1054.godine), misionari nisu uspeli u potpunosti da hristijanizuju mnogobožačka slovenska plemena.
Mnogi su i dalje nastavili da prinose žrtve (životinje) zaštitnicima svog doma i svoje porodice, kao i ranije, samo su sada te žrtve posvećivali hrišćanskim svetiteljima, svojim zaštitnicima, koje su birali kada su se krštavali i stupali u novu, hrišćansku veru. Obično je stoka dovođena kod crkve, gde je i klana, a meso je služilo za gozbu.
Tek je u vreme Sv. Save izmešteno proslavljanje slave (krsnog imena) u porodični dom, tako što je on zabranio gozbe pored crkve i žrtvovanje životinja (primera radi, solunski arhiepiskop Nikita, u isto vreme, dozvoljava klanje životinja kod oltara). Savetovao je svečare da u crkvi mogu da prinesu hleb, tamjan, sveću, a da trpezu spremaju u svom porodičnom domu, ali da pritom ne zaboravljaju one najsiromašnije, jer su hrišćani vazda bili milosrdni.
Međutim, savremeno doba kao i postmodernistička civilizacija, donose nam razne promene. Činjenica je da brže živimo, da nemamo puno vremena ni za sebe, a kamoli za svoje ukućane, da smo postali deo potrošačkog društva, gledamo da preguramo i idemo dalje, bez nekog dubljeg osvrtanja ili analize.
Ako nam je period devedesetih (ratovi, kriza, inflacija...) doneo na neki način vraćanje slave u prvi plan, (uvek važila “bez nevolje nema bogomolje“), onda su nam poslednje dve decenije donele drastičnu promenu proslave krsnog imena. Naime, mnogi danas svoju krsnu slavu proslavljaju u restoranima, kafanama.
Ne samo što je lakše (ne morate da gledate da li se neko izuva, ne morate da ribate stan danima pre i posle), već je i praktičnije. Porodica radi po ceo dan, od danas do sutra, nema vremena ni za svoje dete i njegov školski domaći, a o pripremanju silne hrane da i ne govorimo. Zato je tu kafana, njihova kuhinja, konobari, koji će vam pripremiti, servirati i, kasnije, oprati posuđe, koje nije ni vaše. A na vama je da se smeškate, ljubite sa gostima i proveselite. Zaista, ko može da prigovori jednom ovakvom alterantivnom načinu slave?
Kako i zašto je došlo do toga da pravoslavna porodica svoje krsno ime proslavlja u restoranu ili kafani je svakako sociološki fenomen. Činjenica je da su kafane u istoriji Srba igrale važnu ulogu, kao mesto okupljanja. Čitave generacije pesnika, umetnika, pevača, državnika, domaćina su se okupljale i rešavale sva pitanja, od porodičnog dugovanja, razmirica, sklapanja poslova do državnih projekata. Kafana je bila “drugi dom“. I to je ono najvažnije, nije bila “prvi“ već “drugi dom“, što znači da je porodično ognjište, mesto okupljanja porodice bila porodična kuća (i kasnije stan).
U kafani
1.42%
(7)
U restoranu
0.4%
(2)
U svom domu okružen porodicom i prijateljima
98.18%
(485)
Kako vi slavite slavu?
Međutim, uz svo poštovanje svih onih svečara koji ovako proslavljaju svoje krsno ime (iako svako nalazi svoj razlog, da li nedostatak kućnog prostora ili nemanje vremena), postavlja se pitanje koja je svrha proslave “svog“ svetitelja ako ona nije vezana za naš dom i ognjište?
Naši stari su odlično znali šta je ognjište, oko koga su se okupljali. Uz ognjište je bila trpeza, jer su tu zajedničarili u toplini svog doma, tu su se prenosile priče sa kolena na koleno, o svom poreklu, svojim precima. Smatra se da su stari Sloveni ispod ognjišta (oganj, vatra) polagali svoje pokojnike. Svakako da je ognjište vekovima igralo centralnu ulogu osnovne jedinice društva-porodice, kao elementa sjedinjenja, gde je sama “vatra“ bila ljubav i toplina doma.
Svedoci smo degradacije svih vrednosti, svih merila. Dok je kultura na margini društva, rijaliti i estrada suvereno vladaju. Razvodi, porodično i vršnjačko nasilje, postali su svakodnevnica na koju smo oguglali, ujedno i prihvatili kao nešto “normalno”.
Porodica, kao stub društva, postala je kolateralna šteta postmodernog i instant načina življenja. Da li možemo vratiti slavu pod okrilje kućnog krova je pitanje ne za buduće generacije, već za nas, ovde i sada, za nas koji želimo da se “proveselimo sa društvom” za slavu, koji želimo da nastavimo običaj naših “slavnih predaka” (uz iće i piće). To je pitanje naše odgovornosti.
Civilizacija nastavlja svoj “evolutivni“ put razvoja, menjanja, prilagođavanja, svoje kretanje. Ali, uvek smo imali “stub“ oko koga se okupljamo, i u najboljim i najgorim vremenima. Primera radi, Srbi nisu zaboravljali na svoje krsno ime ni u ratnim uslovima, u rovovima, kako bi znali ko su, šta su, kuda idu.
Ako nam je 21. vek doneo mnoge olakšice (razgovor s ljudima širom planete, kupovina preko weba, učenje i čitanje pomoću jednog klika...), postavlja se pitanja šta je ostalo kao simbol zajedništva, oko koga ćemo da se okupljamo kako bi znali ko smo i kuda idemo?
Ili će restorani da uvedu neko novo, postmoderno "ognjište"... ili već jesu...
