Čudotvorni Sveti Alimpije - borac protiv demona

Veruje se da je Sveti Alimpije isceljivao bolesne, izganjao đavole iz ljudi, kao i da je predskazivao budućnost.

Sveti Alimpije Stolpnik rođen je u Adrijanopolju. Bog ga je, kažu predanja, izabrao sebi na službu još dok je bio u majčinoj utrobi. Kao trudna i pred sam porođaj majka njegova imala je noću ovakvo priviđenje: Učinilo joj se da drži na rukama veoma lepo jagnje, koje je na rogovima imađalo dve zapaljene sveće. Kad je došlo vreme da se rodi Alimpije, jaka Božanska svetlost ispunila je sobu: to beše predznak buduće svetlosti vrlina njegovih, pošto je on trebalo da postati svetilnik sveta. A kada je po porođaju njegova mati njegova zaspala, u snu je imala još jedno priviđenje: svi žitelji grada stigli su u njenu sobu i okružili novorođenče pevajući psalme.

Kroz neko vreme njoj je umro muž, i ona nije htela ponovo da se uda, a vreme je provodila u postu i molitvi. Kad je odgajila sina, ona ga je odvela crkvi i predala na službu Bagu uručivši ga Adrijanopoljskom episkopu, blaženom Teodoru. Episkop ga je silno zavoleo i počeo da ga uči Svetom Pismu. A kada je Alimpije odrastao, on je u mladim godinama svojim pokazivao mudrost starosti i besprekorno življenje. Zbog tih vrlina on bio je postavljen za crkvenog ekonoma, a zatim i za đakona rukopoložen.

Posle izvesnog vremena u Alimpija se pojavila želja za usamljeničkim životom: da živi u molitvenom tihovanju. Ovu želju srca svoga on je otkrio svojoj majci, koja ga je blagoslovila i pustila da to učini.

Ne rekavši nikome osim majci, blaženi Alimpije napustio je Andrijanopolj, a vest o njegovom odlasku silno je ožalostila episkopa Teodora, koji je odmah razaslao ljude na sve strane da ga traže. Nakon mnogo dana pronašli su ga u Evhaitu i sa velikom mukom, nešto molbama nešto pretnjama, jedva uspeše da ga vrate. Vrativši se k svojima, blaženi Alimpije silno je tugovao što mu je putovanje bilo ometeno i što mu se želja nije ostvarila. Ali Bog ga uteši jednim božanskim viđenjem. "Jer neki divan čovek, bolje reći - anđeo Božji, javi se blaženome Alimpiju i reče mu: Ne tuguj, Alimpije, što si vraćen sa željenog puta. Dobro znaj: sveto je svako mesto koje čovek koji ljubi Boga izabere da pobožno i bogougodno živi".

Utešen ovim viđenjem, Alimpije presta da tuguje i produži svoj monaški život. Ipak njega nije napuštala želja da se povuče i usamljenički živi u nekom pustinjskom mestu.

Tako je u gori na visokom i živopisnom mestu, udaljenom od gradske vreve iskopao bunar. Pošto je završio taj posao, otišao je kod episkopa i zamolio ga da mu dopusti da tamo živi. Episkop onda tajno posla sluge da bunar zatrpaju kamenjem i zaspu zemljom. Jer episkopu se nije htelo da blaženi Alimpije živi na tom mestu, pošto gora bejaše vrlo visoka, usto daleko od grada, i skoro nepristupačna za svakoga koji bi hteo da ga poseti. Episkop je želeo da se Alimpije nastani bliže gradu i na zgodnijem mestu. Međutim, kada blaženi Alimpije vide da je njegov bunar zatrpan, on napusti tu goru i stade da traži sebi drugo mesto u okolini grada.

Pred samim gradom nalazila se i jedna pustinja, puna drevnih grobova neznabožačkih, pritom, kako se veruje, naseljena legionima nečistih duhova. Zbog toga su se svi bojali tog mesta i "niko nije mogao proći tuda usled strahota, činjenih od strane demona. Videći da svi izbegavaju tu pustinju, blaženi Alimpije se nastani tamo u jednom grobu neznabožačkom; na vrhu pak tog groba bejaše stub, i na stubu idol. "Razbivši idola, kao ilovačni sud, prepodobni postavi na njegovom mestu časni krst. I tako, ne bojeći se demonskih strašila i napadaja, on poče živeti tamo, oružjem krsta i strelama molitava svojih odgoneći daleko od sebe pukove demona".

Na tom usamljeničkom mestu on je uskoro uz pomoć građana podigao i crkvu.

"Još pre osvećenja crkve legioni demonski, videći da će staranjem svetog Alimpija, njihovo obitalište postati naselje svetaca, i da ode gde behu njihovi prividi i strašila sada počinje nastupati Božja blagodat, jurnuše sa strahovitom vikom i drekom na novopodignutu crkvu i svetiteljevu keliju, želeći da do temelja sruše građevinu i da, uplašivši svetog Alimpija, oteraju ga odatle. U svome besu demoni vikahu raznim glasovima, kao razjarene zveri ili kao pomamljeni ratnici; no Hristov vojnik odmah stade na molitvu, naoruža se njome kao nepobedivim oružjem, i tog časa pobedi prividnu silu demonsku, te demoni pobegoše sa stidom, kao prah razvejan vetrom", piše u crkvenim knjigama o Svetom Alimpiju.

Pošto je crkva osvećena, počeli su iz grada da dolaze ljudi da slave Boga i slušaju poučenja svetiteljeva.Tada prepodobni Alimpije, naoružavajući se još silnije protiv nevidljivih neprijatelja, uziđe na stolp (= stub), i stade kao na stražu, izdaleka primećujući nastupajuće pukove demona, i junački se boreći s njima dan i noć. Ipak, demoni, iako svagda bivahu pobeđivani od njega, ipak ne prestajahu sa svojim bezočnim napadima na njega.

Jednom noću zli dusi su počeli da bacaju kamenje na svetog Alimpija, zadajući mu teške povrede. "Trpeći to kamenovanje, svetitelj govoraše demonima: Šta je vama do mene, čovekonenavidni i pagubni demoni? Što se uzalud uzbuđujete, i pakosno ustajete na sluge Božije? Ovo kamenje koje vi bacate na mene, svedočiće pred Hristom u dan drugog dolaska Njegovog o vašoj bestidnoj drskosti i zlobi. Znajte da ja ni u šta ne računam vaše bacanje kamenja na me, i smatram to kao dečju igračku. Evo, ja ću skloniti ove tanke daščice što mi služe kao krov nad glavom, da bih nesmetano primio od vas kamenovanje i pretrpeo radi Gospoda ono što pretrpe sveti prvomučenik Stefan. Vi njega ubiste rukama Jevreja, i sa tim Jevrejima nasledićete pakao ognjeni". Čuvši ove reči i shvativši da je nepobedivi stradalac gotov pretrpeti sve radi Boga, demoni se razbežaše sa tog mesta na sve strane.

To su čuli neki ljudi koji su te noći prolazili, a videli su i demone koji u raznim obličjima bežali sa tog mesta ridajući, zapomažući i vapijući: "Alimpije nas istera iz našeg obitališta! Kuda da se denemo? Nama nigde nema mesta!"

Prepodobni Alimpije skide sa stuba malu nastrešnicu koja beše nad njegovom glavom, i stajaše imajući nebo kao svoj pokrivač, i junački trpeći zimu i vrućinu, dažd i grad, sneg i mraz, i sve promene vazdušne. I bi on dobrovoljni mučenik ne jedno vreme nego pedeset tri godine, stradajući na svome stubu, kao prikovan na krstu.