Iako nije zapovedan crkveni praznik, nije crveno slovo, u narodu je dan svete Varvare poštovan i proslavlja ga mali broj srpskih porodica kao svoju krsnu slavu.

Njen kult je podjednako razvijen kako na Istoku tako i na Zapadu. Kod nas je sačuvan običaj, iako nepoznatog porekla, da se danas kuva "varica" od raznih žitarica, koja se jede sledećih dana. Takođe se "seje" žito, u plitak tanjir ili činijicu, koje će ozeleneti do Božića.

To čine i rimokatolici. Na Zapadu se na njen dan stavlja u vodu grančica višnje ili trešnje, da bi procvetala za praznik Rođenja Hristova.

U Republici Srpskoj Sveta Varvara obeležava se kao Dan rudara.

Sveta velikomučenica Varvara živela je u četvrtom veku u Maloj Aziji i mučenički postradala radi vere.

Rođena je u gradu Iliopolju misirskom u neznabožačkoj porodici prebogatog i znamenitog Dioskora. Varvara je bila izuzetno lepa i mudra devojka i otac je, u želji da je sačuva, zatvorio u kulu svoga dvorca okruženu bogatstvom, udobnostima i sluškinjama.

U toj usamljenosti Varvara je svojim blistavim umom dosegla do saznanja o Tvorcu i Gospodu iako je niko nije imao tome poučiti. Kada je jednom uspela da pobegne iz kule, Božjim promislom srela je neke hrišćanke od kojih je saznala ono što je i sama naslućivala.

Vratila se u kulu i u svom kupatilu prosekla i treći prozor kao simbol Svete Trojice, a prstom, kao gvožđem izdubila krst u kamenom zidu.

Iz njene stope na podu kupatila proključao je izvor žive vode koja je lečila mnoge bolesti.

Kada je sve ovo saznao surovi otac, prijavio je ćerku načelniku Martijanu. Bacili su je u tamnicu i mučili je zajedno sa još jednom hrišćankom – Julijanijom.

Odsekli su im grudi i za porugu vodili ih po gradu. Na kraju, Varvaru je zaklao rođeni otac, a Julijanu vojnici. Odmah potom, udario je grom u Cioskorovu kuću i ubio i njega i Martijana. Sveta Varvara skončala je 306. godine, a njene čudotvorne mošti nalaze se u Kijevu.