Pisma Miloša Obrenovića - do sada neobjavljena

Joca Vujić bio je veleposednik iz Sente, najveći kolekcionar i veliki srpski dobrotvor, koji je život posvetio skupljanju umetničkih dela, slika, knjiga, pisama poznatih ličnosti, istorijskih dokumenata...

Njegov doprinos očuvanju srpske kulture je nemerljiv ali je Vujić, poput mnogih značajnih ljudi, široj javnosti do danas ostao gotovo nepoznat.

Jovan Joca Vujić (1863-1934) rođen je u Senti u imućnoj advokatskoj porodici. Studirao je filozofiju u Beču ali je, posle smrti sestre Ide, odlučio da se posveti ekonomskim naukama, kako bi mogao da preuzme upravljanje velikim imanjem svog oca, i na kraju je završio agronomiju.

Vratio se u rodnu Sentu i otac mu je poklonio 115 hektara zemlje (160 lanaca) i nešto stoke. Ubrzo je od prihoda od zemlje kupovao slike, knjige i različite istorijske predmete koje je pronalazio u antikvarnicama, a kupovao je i od viđenijih porodica u Segedinu, Temišvaru, Beču, Pešti, Firenci i Lajpcigu.

Celog života je pomagao i Srpsku pravoslavnu crkvu, Maticu srpsku i Društvo za srpsko pozorište. Srpskoj vojsci izdašno je pomagao tokom balkanskih ratova i u Prvom svetskom ratu.

Vujićeva zbirka starina sadrži vajarske radove, arheološke predmete, oružje, knjige, arhivsku građu, numizmatiku, gusle, narodne nošnje, grbovi, diplome, nakit, posuđe...

Njegova galerija slika brojala je oko 400 umetničkih dela i u njoj su bili zastupljeni najbolji slikari 19. veka, a zahvaljujući Joci Vujiću sačuvana je, između ostalog, i čuvena slika Đure Jakšića "Devojka u plavom", kao i portret „Umetnikova supruga Sofija Deli” Konstantina Danila, biser srpskog bidermajera.

Kolekcija je sadržala i oko 20.000 knjiga.

Joca Vujić osnovao je svoj privatni muzej i pedantno popisivao sve predmete iz kolekcije.

Strastveni kolekcionar uspeo je da skupi i više od 3.000 dokumenata, od kojih 1.427 čine korespondenciju kneza Miloša Obrenovića i tu zbirku je 1931. godine zaveštao univerzitetskoj biblioteci u Beogradu.

Vujić je arhivu porodice Obrenović kupio u Temišvaru, od ljudi koji su kupili imanje porodice Bajić. Petrija, kći kneza Miloša, bila je udata za Todora Hadži-Bajića.

Prepiska kneza Miloša sa svojojm decom sada je prvi put objavljena, čitavih 75 godina pošto je dospela u univerzitetsku biblioteku.

Pisma nam otkrivaju da je knez, koji je Srbijom vladao autokratski, čvrstom rukom, i nemilosrdno uklanjao svoje protivnike i sve koji bi mu se suprostavili, bio brižni otac koji se starao o svojoj deci i brinuo o njihovoj dobrobiti.

On se, međutim, protivio da njegova kći Petrija, zvana Perka, stekne bilo kakvo obrazovanje, pa je ona ostala nepismena do udaje, posle koje je naučila da čita i piše.

Prepiska Obrenovića obuhvata period izgnanstva kneza Miloša, u kojem je boravio od 1839. godine do 1858. godine.

Miloš sa sinom Mihailom raspravlja uglavnom o imovini, dok se sa ćerkom Petrijom konsultuje i o političkim pitanjima i mogućnostima za povratak na vlast.

Dr Tatjana Brzulović Stanisavljević ističe da su za istoriju značajani Petrijini navodi iz 1848. godine, kada je u austrijskom carstvu izbila revolucija, jer ona kneza Miloša obaveštava o tadašnjim prilikama i strahu u kojem je živela sa svojom decom.

Sačuvano je ukupno 71 pismo Miloša Obrenovića upućeno Mihailu između 1846. godine i 1854. godine, kao i 60 originalnih pisama kneza Mihaila koje je pisao ocu od 1845. godine do 1858. godine. U Vujićevoj zbirci ima i 19 pisama koje je knjaz poslao kćerki Petriji od 1845. godine do 1860. godine i isto toliko njenih pisama ocu.

BURAN LJUBAVNI ŽIVOT MILOŠA OBRENOVIĆA

Naročito je zanimljiva i lična prepiska Miloša Obrenovića i kućepaziteljke Ane Rafelsberger, u kojoj mu ona izražava ljubav i privrženost i piše da jedva čeka da se ponovo vide.

Uverava ga u svoju odanost i piše da neće biti "kao one", te da dobro održava kuću u Beču, poverenu joj na čuvanje.

Miloš Obrenović bio je najbogatiji Srbin, a njegova ljubavnica ga u pismima uverava i da joj nije stalo do njegovog bogatstva i da to nikako nije razlog njene naklonosti.

Kneževa pisma iz Petrograda su, kako nas obaveštava dr Tatjana Brzulović Stanisavljević, takođe puna toplih reči i uveravanja u naklonost prema Rafelsbergerovoj.

Ton se, međutim, bitno menja u pismima koja joj je slao iz Bukurešta. Knjaz je srdit, jer mu ona ne odgovara na pisma, te je pita da li se "u njenoj glavi nešto kombinira".

On je prekoreva i govori joj da je neiskrena, te da je zloupotrebila njegovo poverenje i nedolično se ponašala u njegovom odsustvu.

Zatim joj naređuje da se hitno i bez pogovora iseli iz kuće i ostavi ga na miru, odnosno da mu više ne piše, i ističe da je on gospodar svojih stvari.

Ana Rafelsberger nije mu ostala dužna, pa ga je tužila jer ju je otpustio iz službe i tražila naknadu od 30.000 forinti kao obezbeđenje predviđeno ugovorom od 12. februara 1848. godine.

Iz prepiske sa Fani Hipenberger saznajemo da je knjaz sa njom imao vanbračnog sina Aleksandra za koga je plaćao alimentaciju, a ona mu u pismima uglavnom traži novac za izdržavanje po ugovoru od 12. februara 1848. godine.

PREPISKA MILOŠA I PETRIJE

Petrija je svom ocu iz austrijske monarhije pisala o revoluciji 1848 godine i promenama u strahu za njihovu imovinu.

"Vam je poznato da se svuda ova slavna sloboda objavila, koja je za nas rđava, a za prostaka jošt gora, budući da su s njom prostaka tako jako obezobrazili da šta god vidi i ufati ukrade, i zato se bojim da će još veliki nemir biti; i budući da je Vaša ergela na velikom glasu prečuvena zato se bojim da na nju prostak ruku ne metne i otme. Za koje dakle imajte milost i zapovedite da se skorije u Vlašku dovede, iliti gde Vi živite", piše zabrinuta kći.

Miloš joj na to odgovara da joj šalje 1.000 forinti srebra za troškove za zob, seno i ostale potrebe.

"Ja se, blagodarenju Bogu, u povoljnom zdravlju nalazim. Također sam imao izvestije i za knjaza Mihaila i on se u dobrom zdravlju nalazi. Pozdravljajući Vas tako i Tošu sa decom, ostajem Vaš istiniti roditelj, knjaz Miloš Obrenović", završio je knez pismo.

Petrija oca obaveštava i da je počela regrutacija za austrijsku vojsku i da su joj sva četiri sina stara od 20 do 27 godina, što je dob za poziv u vojsku.

Ona je uspela da od vojske izbavi dva sina, dok je za ostalu dvojicu platila otkup, ali se boji da će ih regrutovati ako izbije rat, jer u ratu ne važi otkup, te je odlučila da krije sinove.

Miloš je prekoreva što ga o tome nije ranije obavestila.

"Ja bih Vas savetovao da ste jednoga od njih četiri dali, jerbo ovo neće Vam nikako izostati, pa moraš i sina dati i novci odoše, a i tako sa četiri šta znaš raditi? A i kojega god bi dala, ako se dobro uzvlada, sa vremenom bi bio i oficir, pa ne bi i to ništa falilo. Tu ste grešku učinili...", piše knjaz.

Brižna kći je u jednom pismu iz Zemuna upozorila oca da se čuva, jer je kod njega krenuo Lakić iz Rume.

"Od njega dobro da se čuvate, od reči i od jela i od pića, jerbo veli da od srpskoga Praviteljstva je potplaćen. Ovde u Srbiji strašno se bune i koleba i knjaza Miloša traže", piše u tom pismu.

PREPISKA  MILOŠA I MIHAILA

Prepiska kneza Miloša Obrenovića i Mihaila Obrenovića uglavnom se svodi na pitanja imovine, upravljanja imanjem, a razmenjivali su i obaveštenja o zdravlju.

U jednom pismu Mihailo se ocu žali na loše zdravlje.

"Danas je upravo četiri nedelje od kako sam u postelju legao. Vaša svetlost, znate da ja ni dosad nisam bio debeo; al sad ništa uparvo na meni nije ostalo, nego na kostima dugačkim viseća koža... U ovoj mojoj sada bolesti zabole me levi kuk i to opako, a bol se niz čitavu nogu kroz kost rasprostre do stopala samog... Ljubim Vam ruku i ostajem Vaše svetlosti pokorni sin", pisao je knez Mihailo o svojim mukama.

Mihailo se u avgustu 1848. godine u podužem pismu pravdao ocu da nije raspikuća i da mu je samo jednom u životu tražio novac, te da se nije zaduživao, "ni jedne krajcare duga ne učinivši".

"Za Mihaila niko jednu krajcaru duga, kao što rekoh, nije platio; a on je ne jedanput, da niko i ne zna, manje račune plaćao. Mihailo dakle nije raspikuća kao što Vaše pismo glasi", opravdavao se Mihailo ocu Milošu.

OD JOCE VUJIĆA DO DANAŠNJIH VELEPOSEDNIKA

Pisma znamenitog srpskog vladara i njegove dece, napisana pre više od 160 godina, sačuvana su zahvaljujući izuzetnom pregnuću dobrotvora Joce Vujića.

Vujić je mogao da se posveti širenju svoje kolekcije jer je bio veoma imućan. On, međutim, nije bio najveći veleposednik svog doba, a njegova imovina u poređenju sa današnjim bogatašima izgleda kao skromni imetak.

Porodica Dunđerski, koja je do danas ostala simbol za veliko bogatstvo, raspolagala je u Vojvodini sa 4.900 hektara, dok samo biznismen Miodrag Kostić, kako su javili mediji, u Srbiji obrađuje 28.500 hektara, "Delta" Miroslava Miškovića 25.000 hektara, a kompanija "Matijević" Petra Matijevića 24.000 hektara.