Završila je dve srednje škole i dva fakulteta, paralelno radi više poslova i kaže da želi da ostane u Srbiji. Čudo od devojke zove se Ana Petrović.
Kada je jednog kišnog dana, sa šeširićem na glavi, utrčala u našu redakciju delovala je kao studentkinja, a ne profesorka i operska pevačica već zavidne karijere. Peva u tri opere i očekuje debi u četvrtoj, u Narodnom pozorištu i u Madlenijanumu, stalno je zaposlena kao profesorka na Fakultetu za medije i komunikacije, drži i privatne časove jezika, prevodi...
Do Ane smo došli tako što su nam o njoj oduševljeno pričali njeni studenti, kojima inače i duguje stalno zaposlenje na fakultetu. Predavala im je godinu dana kao zamena za koleginicu koja je bila na bolovanju, a onda su je studenti molbom vratili na posao!
Pokušali smo da otkrijemo šta se krije iza priče o uspešnoj karijeri devojke koja je imala prilike da uči i na scenama Milanske skale i Kraljevske opere u Londonu...
Odmah su pale u vodu izlizane priče i predrasude o "bolesno ambicioznim" roditeljima ili specijalnim uslovima u kojima je odrastala (čitaj "velikom bogatstvu").
Sve što je postigla, Ana je uradila sama, zato što je to želela. Od roditelja je, kaže, imala veliku podršku i razumevanje, ali je nikada nisu terali ili prisiljavali na bilo šta.
Rođena je u Jagodini, u porodici u kojoj se niko ranije nije bavio muzikom. Kao mala slušala je dečji hor "Kolibri", kasnije sve što i njeni drugari, ali nikada klasičnu muziku. Kaže da je već u prvom razredu počela da ide na časove engleskog jezika i sport. Kada je rekla da želi i u muzičku školu, roditelji su smatrali da će biti previše opterećena obavezama, ali je Ana kasnije odlučila i da to može. Presudna je bila jedna situacija koja ju je definitivno i trajno odvukla u svet muzike.
"Krajem Osnovne škole moja škola pravila je predstavu 'Put oko sveta Jovanče Micića' - neka devojka odustala je od pevanja i ja sam se prijavila da probam da je zamenim. Nastavnik je kada sam zapevala rekao 'Kakav ti imaš glas!' i tu je sve počelo. Kada sam krenula u gimnaziju u Jagodini, upisala sam nižu muzičku školu u Aleksincu, pošto u Jagodini tada nije bilo smera za pevanje, i tamo putovala dva puta nedeljno".
Ako ste već na početku priče pomislili da je Ana "klasična štreberka" - ni to nije tačno. Nije propuštala izlaske sa društvom.
"Dešavalo se da izađem u petak uveče i imam bus za Aleksinac u subotu u sedam..., ali ako se odlučiš da nešto hoćeš onda bi trebalo da nađeš način zbog čega bi trebalo, a ne zbog čega ne možeš", kaže Ana.
Posle niže, došla je na red i srednja muzička škola koju je upisala u Kragujevcu i koju je dve godine pohađala paralelno sa Gimnazijom u Jagodini.
"Odem na prijemni i budem primljena. Direktor me je odmah zvao da mi objasni da to neću moći. U Jagodini sam u gimnaziji imala punu podršku svih, direktora, razrednog profesora - ne da mi gledaju kroz prste, nego da kad ne nogu da dođem kasnije nadoknadim. Ali u Kragujevcu -je to redak slučaj. Onda je direktor tražio da na razgovor dođemo i mama i ja i otvoreno nam je kazao da ću teško ja to postići".
Ali direktor nije dobro poznavao Anu, devojčicu iz Jagodine, koja danas peva u nacionalnom teatru, i to u "Boemima" i očekuje svoj debi u "Travijati".
"Vikendom sam bila u Kragujevcu, kao i ponedeljkom pre podne, kada sam u Jagodini posle podne išla u školu...Inače u muzičkim školama to se događa često jer mnogi đaci idu u dve škole. I tako dva tri puta nedeljno bila sam u Kragujevcu, a ostatak u Jagodini i tako dve godine. Posle toga upisala sam Filološki fakultet u Beogradu, prebacila sam se u muzičku školu Manojlović u Zemunu i tu mi je bilo daleko lakše", otkriva nam Ana.
Ne možemo da, iz ove perspektive ne poželimo, da u ovoj priči fikcija postane stvarnost i da maloj Ani iz tog vremena, kao Hermioni Grejndžer u serijalu o Hariju Poteru, poklonimo čarobni peščani sat kojim bi "pobedila vreme" i bila na dva časa u isto vreme. Ali, nema čarolije u Aninoj priči - ima dosta učenja, rada, vere u sebe i optimizma...
U Beogradu je, kaže, iznajmila stan u kom je živela zajedno sa sestrom studentkinjom.
"I tu se sve nastavilo na sličan način. Završim na Filološkom predavanja od osam do 12, onda na Zelenjak, sednem na bus i idem u muzičku do sedam uveče. Dešavalo se i da u junu dam samo jedan-dva ispita jer ne mogu da stignem da učim i onda sednem i učim celo leto", priseća se Ana Petrović.
I pored toga, uvek je, kaže, išla negde tokom leta. "Učila sam dva-tri sata dnevno, a onda izađem. Organizacija mi je uvek bila jača strana, to tek sada shvatam. Instinktivno sam pravila neki svoj raspored, ali me je to interesovalo i vuklo".
Ne seća se Ana da joj je učenje ikada predstavljalo mrcvarenje. Nešto drugo joj je smetalo:
"Činjenica da ima različitog načina rada sa studentima, na Filološkom praktično ne postoji komunikacija sa studentima i na primer - padaš ispit, a nemaš pojma zašto. Meni je naš sistem studiranja smetao i zato volim mesto na kom sada radim - mi imamo otvorenu komunikaciju sa studentima i podržavamo ih dosta. Pokušavam da jednako učim od njih, koliko i oni od mene, da gradimo prijateljski odnos... Na Muzičkoj akademiji (koju je kasnije upisala) postoji prisniji odnos sa studentima, a na Filološkom je to komplikovano - pedagogija ovde kao koncept teško da postoji i mogu da nabrojim dva ili tri profesora sa Filološkog koji su dobri pedagozi. To je bilo teže, svakako tu je bio i period adaptacije na grad, i život u njemu...ali ne osećam da sam nešto propustila", iskreno će Ana.
Nastavak ove duge priče o Aninom obrazovanju dogodio se kada je bila treća godina na Filološkom fakultetu - tada je upisala akademiju i onda je prve dve godine akademije studirala paraleleno, sa Filološkim fakultetom. Sa 26 godina u rukama je imala OBE diplome.
I tu nije bio kraj - produžila je specijalizaciju na akademiji.
Kada je sve završila, opet je nisu čekale ruže, već trnje...
"Počela sam da tražim posao. Tokom akademije bila sam u operskom studiju u Narodnom pozorištu za mlade pevače. Dok u inostranstvu dobiješ stipendije, ovde ne dobiješ ništa osim prilike da budeš tu. Krenula sam da idem svake godine u letnje škole u inostranstvo. Kada sam počela da idem po tim masterklasovima sam shvatila koliko mi ovde opcija nemamo - ali ja nisam odlučila da odem odavde za sada. Moja neka ideja je da ovde imam bazu, a da kao mogućnost stalno odlazim jer suštinski volim ovde da živim. Tu su mi porodica i prijatelji koji su mi jako važni i koji mi daju ogromnu energiju i podršku. Nije lako sve to što radim, nije 'cveće-proleće', ide polako, ali se polako i poboljšava".
Posle godinu dana pošto je završila oba fakulteta, Ana je počela da radi na Fakultetu za medije i komunikacije kao profesorka engleskog jezika, prvo kao profesorka na zameni. Što se muzičke karijere tiče - godinu dana se nije dešavalo ništa.
"Onda se pojavio agent iz Milanske skale i tražio kandidate za audiciju za operski studio. Ja tada nisam pevala godinu dana, sve mi je izgledalo kao katastrofa. Ipak, izabrao me je da odem, tako da sam imala priliku da pevam audiciju na velikoj sceni Skale. Iako je nisam prošla, za mene je to bio veliki podstrek - ako me je taj čovek pozvao to onda nešto znači".
Već 2013. godine Ana je u Madlenijanumu dobila prvi angažman u operama prilagođenim za decu... Onda je na audiciji čula dirigentkinja u Narodnom pozorištu Ana Zorana i rekla joj "hoću s tobom da radim".
"U septembru 2014. sam dobila priliku da izađem na audiciju za ulogu Mimi u operi 'Boemi'. Audiciju sam položila i debitovala sam na početku te sezone. To je jedna od lepših glavnih uloga za soprana i stvarno jedna od boljih prilika koju sam mogla da dobijem. Usledila je i priprema uloge Violete Valori u 'Travijati' sa našim čuvenim dirigentom Mladenom Jaguštom, i debi se očekuje uskoro".Tako da sada Ana nastupa u ukupno tri opere, od toga dve dečije - u Madlenijanumu - "Ljubavni napitak" i "Čarobna frula". Anu možete videti i čuti na delu već 9. aprila kada će nastupiti u "Boemima" u Narodnom pozorištu".
Pitamo je za kraj kako uspeva i da li se nekada kaje što je toliko vremena u svom životu posvetila radu na sebi u učenju:
"Pa naravno, kajala sam se pre nedelju dana...to se stalno dešava, ali to je sastavni deo svake profesije i svakog života. U svakoj porodici dolazi do svađa, na poslu se posvađate sa šefom. Prijateljima nekad kažem - mogla sam da budem milioner da sam studirala nešto drugo, ali to drugo me nije zvalo, ja se ovako osećam dobro kao osoba...Držim privatne časove, prevodim, radim na fakultetu, parlaleno radim pet različitih stvari", kaže Ana Petrović, zvezda naše priče, a uskoro možda i zvezda Metropolitena, jer je za jun dobila poziv da sa njom radi i vokalni pedagog iz te kuće.
Pored toga, već je bila i na besplatnom času u Rojal operi u Londonu, sa direktorom njihovog operskog studija... Kao jako važnu podršku i inspiraciju bi istakla našeg baritona Davida Bižića, koji nastupa na svim velikim svetskim scenama, i uvek nađe vremena za savet, sugestiju ili razgovor o umetnosti pevanja...
I još nešto, Ana je sebi zacrtala još jednu važnu ulogu. Za sada nema svoju porodicu, ali bi volela da je ima, jer kako kaže, ne vidi da je čovek rođen da bude sam, bez dece i na poslu.
Koliko je samo redova ovog teksta trebalo da opišemo samo delić onoga šta je sve Ana Petrović za svoje 32 godine naučila, izvela, i uradila...I dok medijskim nebom "žare i pale" neke drugačije "zvede", danas vam nudimo priču o jednoj pravoj. Zaslužuje veliku pažnju, zar ne?
