Danas se (prema starom kalendaru) navršava 207 godina od Boja na Čegru, u kome se žrtvovao slavni srpski junak vojvoda Stevan Sinđelić, čije je prezime od tada među Srbima označava reč za junaka.

Sinđelić (Vojska/Grabovac, 1870 - Čegar, 31. maj 1809) bio je resavski vojvoda za vreme Prvog srpskog ustanka i jedan od najvećih srpskih junaka. Poginuo je u bici na Čegru 31. maja 1809. digavši u vazduh barutanu, sebe i šanac pun Turaka i tako postao simbol u Srba junačkog žrtvovanja za nacionalne ciljeve. Čegarska bitka ostaje kao bitka krvavog bilansa i legendarne slave. Smatra se da je u njoj poginulo oko deset hiljada Turaka i preko četiri hiljade Srba.

Buna protiv dahija je 1804. godine prerasla u Prvi srpski ustanak (ili Srpsku revoluciju). Pokušaji Turaka da uguše ustanak nisu uspevali, nizale su se pobede ustaničke vojske na Ivankovcu (1805), Deligradu i Mišaru (1806), oslobođen je i Beograd.

Te 1809. godine borba je zašla je u četvrtu, najtežu godinu. Početkom marta obnovljen je Rusko-turski rat, pa je i Karađorđe odmah počeo da sprema ustaničku vojsku sa ciljem da zauzme Niš. Umesto sigurnog osvajanja strateškog grada, Praviteljstvujušči sovjet srpski nadglasava Karašorša i odlučuje da vojska krene u četiri pravca kako bi se proširio ustanak na ostale srpske krajeve. Ionako oskudni broj ustanika (najviše 50.000 boraca) deli se na još tri pravca - prema Sandžaku, Bosni, Vidinu.

U početku, operacije su se uspešno odvijale i jedinice pod Karađorđevom komandom aprila 1809. pobedile su Turke kod Sjenice i kod Suhog dola u Novopazarskom sandžaku, čak se sjedinile sa nekim delovima crmogorske vojske. Istovremeno, ustanici pod vođstvom Luke Lazarevića prodrli su preko Drine u Bosnu.

Ali onda sledi nesretan potez Vožda, koji je odredio sudbinu bitke za Niš, a možda i celog ustanka. Karađorđe, pod uticajem svoje desne ruke vojvode Mladena Milovanovića, za komandanta niškog fronta ne postavlja proslavljenog vojvodu Petra Dobrnjca, nego nesposobnog Miloja Petrovića - Trnavca, trgovca i kuma Mladenovog.

Među ustanicima to odmah izazva nezadovoljstvo i neslogu, a posebno su bili ozlojeđeni Petar Dobrnjac i Hajduk-Veljko.

Podeljene su vojvode, jedni bili da se odmah zauzme Niš, a drugi da se sačeka. Srbi su se ukopali u Kamenici, Matejevcima i Čegru u 6-11 šančeva. Pošto su ipak čekali, a Dunav se izlio pa Rusi nisu mogli preko u donjem toku, Turci su na raspolaganju imali veliko pojačanje.

Stevan Sinđelić se sa 2.000 Resavaca ukopao na kosi Čegru ispod sela Kamenice. Na raspolaganju mu je bilo tri hiljade pešaka i tri topa. Njegov položaj bio je najbliži Nišu, pa su Turci ispadajući iz Niša uvek konjicom, pešadijom i artiljerijom najpre udarali na njegov šanac.

Turska vojska koja je branila Niš, pod komandom Huršid paše, imala je 36.000 vojnika i nekoliko baterija topova, koji su bili ukopani na brdu Viniku i na zidinama niške tvrđave. Sa tih položaja Turci su povremeno bombardovali ustaničku vojsku.

Međutim Sinđelić je junački držao svoj položaj i zadavao je Turcima toliko nevolja, da je govorio:" Niš je moj!. Ja ću prvi ući u njega!"

Uz to su Turci izveli uspešnu taktičku varku i slanjem jedne jedinice prema Gurgusovcu (Knjaževcu), izmamili Hajduk Veljka, a za njim i Petra Dobrnjca, da napuste svoje šančeve. Turci su onda mogli da svom silom udare na čegarski šanac.

Otpor Srba je bio veliki, ali kada su se rovovi oko šanca ispunili turskim leševima, preko njih je prešao sledeći talas turske vojske i upao je u šanac.

Za vreme te bitke srpska vojska iz drugih rovova gledala je što se dešava, ali nije dolazila u pomoć, jer im nije dozvoljavao Trnavac. Samo je u pomoć krenuo, mimo zabrane, mlavski vojvoda Matejić, ali je zakasnio.

Sinđelić se junački borio i komandovao trčeći sa jednoga mesta na drugo, sve dok turska vojska u ogromnom broju nije upala u srpski šanac.

Pošto je Sinđelić znao kakav će biti ishod borbe rekao je svima da se spasavaju, a on sam je prišao lagumu, u kome je bio sav barut i municija.

Turci su krenuli prema njemu, a on je iz svoga pištolja opalio u barut. Strahovita ekspolozija odnela je u vazduh Sinđelića i sve Turke u šancu.

Nakon pogibije Sinđelića srpska vojska se u rasulu dade u bežaniju ka Deligradu, "a pred njom tada iđaše daleko napred Miloje". Zbog toga ga je docnije narodni sud osudio prvo na izgnanstvo a potom i na smrt.

Neuspeh Srba kod Niša omeo je uspehe na svim drugim frontovima. Da turci ne bi dolinom Morave došli od Beograda (već su zauzeli Sokobanju, Deligrad, Stalać, Jagodinu i Požarevac), Karađorđe je morao da napusti Sandžak, a ruski izaslanik Konstantin Rodofinikin i beogradski mitropolit Leontije beže iz Beograda. Zovu i Dositeja Obradovića, ali on odbija da napusti narod.

Situacija je toliko beznadežna da Karađorđe čak nudi Srbiju kao protektorat Austriji.

Ustanak okončava potpunim porazom Srbije 1813. godine. Godinu dana pre toga Rusija je s Turskom zaključila Bukureški mir, zbog napada Napoleona, koji je kao jednu tačku nosito i autonomiju Srbije. Srbi na to nisu pristali i već 1813. Turci su sa svih strana napadaju Srbiju i osvajaju je.

Karađorđe sa najugledijim starešinama beži prvo u Austriju, a zatim u Rusiju.

Drugi srpski ustanak (1815-1817), koji dovodi i do formalne autonomije Srbije hatišerifima sultana iz 1830. i 1833. godine, predvodi Miloš Obrenović, prethodno poslavši glavu Karađorđa, glavnog suparnika, sultanu u Carigrad.