Ove godine u porodičnom nasilju već ubijeno 11 žena. Hitno doneti zakon o tzv hitnim mera, kojima bi se oni koji maltretiraju i tuku žene udaljili iz kuće na bar 48 sati, apeluju nevladine ali i državne organizacije.
Prošle godine u svojim domovima, u porodičnom nasilju ubijeno je 34 žene, a ove godine crna statistika stigla je do 11 žena koje su ubili njihovi muževi, roditelji ili čak deca.
Trinaest godina nakon šrto je konačno naslilje nad ženama u Srbiji postalo krivično delo koje se godni po službenoj dužnosti (čak i po anonimnoj prijavi) nasilje u porodici poprimilo je katastrofalne razmere.
Da bi se bar zaštitili ljudski životi, kada su već dostojanstvo i normalan život ugroženi, potrebno je hitno preduzeti poznate mere, čulo se na današnjoj tribini nedeljnika "Vreme" u okviru projekta "Nasilje u porodici: Pogled uprt u evropsko pravo".
"Zaštita žena formalno postoji ali ona mora da se (do)čeka. Kada žena danas prijavi nasilje, samo se u 10 odsto slučajeva nasilniku odredi tužilačko zadržavanje i on u kući nastavlja, odnosno povećava pritisak na ženu, sada i da povuče prijavu. Zbog toga tražimo tzv, hitne mere zaštite, tj. da se policiji vrate ovlašćenje da nasilnika pritvori na 48 sati. Tražimo i da se uvede 14 dana tokom kojih prijavljeni nasilnik ne bi smeo da se vrati u kući ni kontaktira žrtvu", kaže Vanja Macanović, advokatica i aktivista Autonomnog ženskog centra.
Macanovićka kaže da nisu u pravu ono koji tvrde da udaljavanje iz stana nije ustavno, jer onda takvog pravnog rešenja koje spasava mnoge žrtve ne bi bilo ni u desetak zemalja EU.
Ovakva mera u skladu je sa Istanbulskom konvencijom (Konvencija Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici), a Ministarstvo pravde je usklađivanje najavilo u okviru Poglavlja 23 pregovora o pristupanju EU u varijanti da se odredi zadržavanje za prvih 48 sati, a potom da ga po potrebi produžava tužilac i sud.
Da je kod nas sve polako i naopako potvrđuje i Meho Omerović, još aktuelni predsednik skupštinskog Odbora za ljudska prava.
"Svi rokovi usklađivanja sa zadacima Saveta Evrope su probijeni bar za dva kvartala. Usvojili smo Istanbulsku konvenciju kao jedna od prvih šest zemalja, a onda posle toga imamo rekordan bro ubijenih žena", kaže Omerović, ukazujući na odsustvo koordinacije nadležnih državnih organa ali i "zaboravljenu" kontrolnu funkciju Skupštine nad izvršnom vlašću koja ignoriše upozoravajuće izveštaje i predložena rešenja nezavisnih državnih tela kao što su poverenici i Ombudsman.
Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, Brankica Janković, ukazuje da imamo pregršt protokola po ministarstvima, prema kojima bi trebalo da se zna ko šta treba da uradi u lancu zaštite odmah po prijavi, i ko je zašta odgovoran ako zaštita zlostavljanih žena izostane, ali...
"I pored toga nemamo sveobuhvatnu zaštitu. Mora se znati individualna odgovnornost svakog ko zataji u tom lancu, kao i tačna kazna za neučinjeno ili pogrešno učinjeno. Ali, čak i kada bismo imali najbolje protokole na svetu, ostaje nam glavni problem - duboko ukorenjen kulturni obrazac patrijarhalnosti shvaćene kao potčinjenosti žene. To moramo da menjamo i privatno i javno", kaže Janković.
"Imati pojedinačni protokol u svakom ministarstvu nije tako loša stvar, ali deluje kao da se oni ne primenjuju. Rok od 48 sati nije ništa, to brzo prođe i niko nema vremena da reaguje a žena ostaje na vetrometini. U većini slučajeva koji dođu do državnih organa malo je i 14 dana. Najveći je problem finansijska zavisnost žena. Kad već država naplaćuje silne takse, neka deo tih para ide u alimentacioni fond", kaže Leila Ruždić, nekadašnja poslanica a sada šef Kancelarije za besplatnu pravnu i psihosocijlanu pomoć žrtvama porodičnog nasilja u beogradskoj opštini Zvezdara.
Ali, od svih odredbi Istanbulske deklaracije, država Srbije je stavila veto baš na tu odredbu o novcu koji bi bio dostupan ženama koje materijalno zavise od nasilnika, potcrtava Jovana Gligorijević, novinarka "Vremena".
Dodatni je problem znanja i volje da se zakoni primene i žene zaštite, u samim državnim organima i pravosuđu.
"Sudije mogu da sude i po usvojenim međunarodnim konvencijama, ne samo domaćim zakonima, ali nisu zainteresovani da se edukuju ili ih smatraju neprimenjivim", kaže novinarka "Vremena" i pravnica, Tatjana Tagirov.
Vanja Macanović dodaje da na obukama tužilaca i sudija koje obavlja oni kažu da smatraju da su konvencije "delimično primenjive", pa ih ni ne koriste, a s druge strane po ministarstvima sopstvene protokole smatraju kao pravno neobavezujuće.
Leila Ruždić kaže da ona zna za samo jednu sudsku primenu međunarodne koncencije u presudi u ovoj oblasti, koju je nedavno potvrdio i Apelacioni sud.
Pored ukazivanja na očigledne propuste u državi, na tribini je ukazano i na ozbiljan nedostatak empatije u celom društvu.
"Često se sreće a potpuno je neprihvatljivo senzacionalističko izvešavanje medija o porodičnom nasilju. Žene kao žrtve po drugi put doživljavaju nasilje a nasilnici se opravdavaju napisima tipa "dobar je čovek, ne znamo šta mu bi", ili "...jer mu je prethodno žena...". A potrebno je potpuno suprotno izveštavanje.
"Kada biste 15 puta pročitali na naslovnim stranicama 'nasilnik iseljen', ili 'ubica supruge osuđen na 30 godina", drugačija bi u društvu bila atmosfera", ukazuje na propuste kolega Jovana Gligorijević.
(G.M.Š.)
