Umesto trajnog pomena i mesta u srpskom narodu, prekrio ih je zaborav, a njihova imovina i ideje koje su zaveštali krčme se u bescenje godinama unazad.
Nedopustivo nemaran odnos države i društva prema zaostavštini koje su nam te ličnosti ostavile - građevinama, fondovima i zadužbinama tema je knjige "Petnaest najvećih srpskih industrijalaca" koja je danas predstavljena u Beogradu, a čiji autor Dragan Delić upućuje svojevrstan krik javnosti da je taj zaborav gori od svih patnji koje su srpski industrijalci preživeli u vreme komunističkog režima.
Evo samo malog podsećanja na ono šta ih je snašlo posle 1945. godine... Sva trojica braće Teokarevića, kraljeva "srpskog štofa", sprovedena su u kaznionicu u Sremsku Mitrovicu. Vlada Ilić, nekadašnji gradonačelnik Beograda, bio je robijaš zadužen da čisti ulicu ispred gradske skupštine. Đorđe Radojlović je 1945. godine nestao u kazamatima beogradske OZNE i ni grob mu se ne zna. Naslednik Đorđa Vajferta je 1945. takođe sproveden u zatvor, oduzete su mu fabrike, kuće i imanja, a iz tadašnje vlasti mu je rečeno: "Ostavili smo ti dva odela i dva para cipela, više ti ne treba".
Vlada Mitić je robijao četiri godine i čistio lišće u centru Beograda gde su se nalazile njegove velelepne građevine. A za Veljkoviće, na strani 165. ove knjige piše: "Sve im je oduzeto i oni su u Beogradu živeli od prodaje preostalih vrednih stvari, bili su izloženi raznim poniženjima pa su izbegavali da se pojavljuju u gradu i 1953. odlučili da napuste Srbiju". Sve ove činjenice danas je na konferenciji za novinare ispričao predstavnik izdavača "Svet knjige" Stevo Ćosović.
A šta su sve ovi ljudi dali Srbiji?
Dovoljan je samo primer Luke Ćelovića koji je preko svoje zadužbine Beogradskom univerzitetu darovao 50 miliona tadašnjih dinara, plac sa kućom u Javorskoj, kuću u Kraljevića Marka sa četiri stana i četiri lokala, palatu na uglu Karađorđeve i Zagrebačke sa 24 stana i šest lokala, palatu duž Zagrebačke ulice sa 31 stanom i sedam lokala. A za života je finansirao nadarene studente, pomogao izdavanje knjiga i nauku...
Ali, ne samo Ćelović, nego i svi ostali zastupljeni u Delićevoj knjizi dobročinstvo su smatrali za rodoljublje. Takmičili su se ko će više ostaviti svome narodu i svojoj državi. U njihovom vremenu je skovana i narodna poslovica koja glasi: "Dukat je sjajniji ako je u zadužbini", ispričao je Ćosović.
"Zajedničko svim tim ljudima, zadužbinarima i darodavcima, bilo je da su podršku kulturi, obrazovanju i nauci smatrali patriotskom obavezom. Na taj način, svojim donacijama fondovima, zadužbinama, oni su vratili dug državi i narodu koji su im omogućili da steknu veliko bogatstvo. Tako su svoja imena upisali u spisak onih koje budući naraštaji treba da pamte i pominju", kaže izdavač.
Ali, o ovim ljudima se gotovo uopšte ne priča, pali su u zaborav, tvrdi autor knjige Delić i podseća da je skoro celu neparnu stranu Knez Mihailove ulice izgradio Nikola Spasić. Sada je, kaže, većina njegove imovine u funkciji nekih drugih ljudi...
Srbija je pred Drugi svetski rat imala tri zadužbine u rangu današnje Nobelove fondacije. Da nisu uništene posle rata danas bi mogle da funkcionišu na međunarodnom nivou, ali i da finansiraju srpsko zdravstvo i školstvo, ukazao je Delić.
Umesto toga, većina njih je prokockana.
U indsutriji, ostala su samo dva preduzeća koja i danas funkcionišu - Rudnik bakra Bor, koji je osnovao Vajfert i zemunski Ikarbus, zaostavština Konjovića.
Strašan podatak je da preduzeća i fabrike nije do srži uništila komunistička vlast, već ona nova posle 2000. godine, kaže Delić.
U vreme socijalizma fabrike su podržavljene, ali su preživele, a posle 2000. sve je uništeno i rasprodato - fabrika Teokarevića u Paraćinu prodata je "u staro gvožđe", a beogradski "Vunarski kombinat" prodat je u bescenje za 480 miliona dinara, dodaje Delić i pita koja bi se još to zemlja ovako odnosila prema tradiciji dugoj više od 100 godina.
I od goreg ima gore...
Upravitelj zadužbine Nikola Spasić Vojin Đekić izneo je tragične podatke o odnosu države prema jednom od najvećih srpskih dobrotvora i zadužbinara.
Od kad je pokrenut proces restitucije u Srbiji zadužbini je, kaže, vraćeno 5.500 kvadrata stanova u Knez Mihailovoj ulici od 12.000 kvadrata koliko je oduzeto. Ipak, zadužbina od toga nema velike vajde jer u delu tih stanova žive zaštićeni stanari koji mesečno plaćaju mizerne kirije od oko 10.000 dinara. Deo stanova je, kaže, potpuno ruiniran pošto su starci, koji su kao zaštićeni stanari živeli u njima, sada umrli, a u renoviranje moraju da se ulože ogromna sredstva da bi bili iznajmljivani. Pored toga, tu su i stalne sudske tužbe i žalbe koje razne stranke upućuju sudu i koje odlažu da zadužbina zaista počne da od njih prihoduje.
Još gori podatak je, kaže Đekić, to što zadužbini nisu vraćeni lokali u Knez Mihailovoj,koji su i najvredniji - i za koje je Spasić insistirao da imaju određenu namenu. Lokali, prema njegovim rečima, nisu vraćeni uz obrazloženje da je u pitanju kulturno dobro i da se nalaze u Knez Mihailovoj ulici (što, kako ističe, uopšte nije bila pravna prepreka kada su vraćeni stanovi na istoj lokaciji).
Upozoravajući na ovaj apsurd, Đekić dodaje još jedan - da zadužbina kada daje donacije u Srbiji plaća PDV od 20 odsto, a da strane organizacije u Srbiji to ne moraju da čine...
Da nije tako, mnogo veći broj bi bio onih koji zaslužuju da im zadužbina pomogne - nedavno je 230 najboljih studenata medicine i poljoprivrede nagrađeno sredstvima ove fondacije.
Zadužbina je kaže, od svog osnivanja dala i stotine hiljada evra u zdravstvo Srbije, pošto je Spasić u svom testamentu 1912. godine tražio da se iz njegovog fonda sagrade tri bolnice, napravi starački dom i kupi najveće zvono za Hram Svetog Save. Jedna od bolnica koja je sagrađena iz tog fonda je i KBC Zvezdara.
Na konferenciji je govorio i jedan od direktnih naslednika srpskih zadužbinara Bogdan Veljković.
On je ispričao da je njegov otac 1944. godine proglašen za narodnog neprijatelja i da su ga spasili njegovi radnici koji su se okupili ispred OZNE i protestivali što je strpan u zatvor. "Moj otac je sa tim radnicima živeo, petorici među njima bio je i kum...", ispričao je Veljković.
Dodao je i da njegovi u porodici nisu postali "instant kapitalisti", već da su do bogatstva došli kroz težak rad četiri generacije.
Danas je jedan od plodova tog kapitala - beogradski BiP u stečaju, dok je drugi - stari Mlin, kako je rekao, preprodat u "sumnjivim privatizacijama" strancima i pretvoren u hotel.
Ovako zvuči samo deo priče o najvrednijim sprskim sinovima, industrijalcima i radnicima koji su izgradili ovu zemlju. Većina njihovih direktnih potomaka nije doživela pravdu...Možda je vreme da im se, barem narod, svojom zahvalnošću oduži.
Sa Bolombojem je druga priča! Vojnik Zvezde se vratio, a jedan važan detalj može da "pogura" tim do plej-ofa
Jovanović spasao Partizan: Odbranio penal, "zaključao" gol i sačuvao tri boda za kraj godine!
Partizan je u problemu, a postoji samo jedno rešenje: Prvi ispit je pao, vreme je za popravni!
Ovo je trudna verenica ubijenog Nikole iz Kaluđerice: Napadači pucali kroz prozor, čula se vriska i škripa guma
Lalatović skočio na Dudića, novinari sprečili tuču! Pogledajte haos posle utakmice u Novom Sadu