Umesto trajnog pomena i mesta u srpskom narodu, prekrio ih je zaborav, a njihova imovina i ideje koje su zaveštali krčme se u bescenje godinama unazad.

Nedopustivo nemaran odnos države i društva prema zaostavštini koje su nam te ličnosti ostavile - građevinama, fondovima i zadužbinama tema je knjige "Petnaest najvećih srpskih industrijalaca" koja je danas predstavljena u Beogradu, a čiji autor Dragan Delić upućuje svojevrstan krik javnosti da je taj zaborav gori od svih patnji koje su srpski industrijalci preživeli u vreme komunističkog režima.

A šta su sve ovi ljudi dali Srbiji?

Dovoljan je samo primer Luke Ćelovića koji je preko svoje zadužbine Beogradskom univerzitetu darovao 50 miliona tadašnjih dinara, plac sa kućom u Javorskoj, kuću u Kraljevića Marka sa četiri stana i četiri lokala, palatu na uglu Karađorđeve i Zagrebačke sa 24 stana i šest lokala, palatu duž Zagrebačke ulice sa 31 stanom i sedam lokala. A za života je finansirao nadarene studente, pomogao izdavanje knjiga i nauku...

Ali, ne samo Ćelović, nego i svi ostali zastupljeni u Delićevoj knjizi dobročinstvo su smatrali za rodoljublje. Takmičili su se ko će više ostaviti svome narodu i svojoj državi. U njihovom vremenu je skovana i narodna poslovica koja glasi: "Dukat je sjajniji ako je u zadužbini", ispričao je Ćosović.

Tajkunima jahte važnije od slave

"Zajedničko svim tim ljudima, zadužbinarima i darodavcima, bilo je da su podršku kulturi, obrazovanju i nauci smatrali patriotskom obavezom. Na taj način, svojim donacijama fondovima, zadužbinama, oni su vratili dug državi i narodu koji su im omogućili da steknu veliko bogatstvo. Tako su svoja imena upisali u spisak onih koje budući naraštaji treba da pamte i pominju", kaže izdavač.

Ali, o ovim ljudima se gotovo uopšte ne priča, pali su u zaborav, tvrdi autor knjige Delić i podseća da je skoro celu neparnu stranu Knez Mihailove ulice izgradio Nikola Spasić. Sada je, kaže, većina njegove imovine u funkciji nekih drugih ljudi...

Srbija je pred Drugi svetski rat imala tri zadužbine u rangu današnje Nobelove fondacije. Da nisu uništene posle rata danas bi mogle da funkcionišu na međunarodnom nivou, ali i da finansiraju srpsko zdravstvo i školstvo, ukazao je Delić.

Umesto toga, većina njih je prokockana.

Dvorac u kojem su se zavoleli Lenka i Laza

U indsutriji, ostala su samo dva preduzeća koja i danas funkcionišu - Rudnik bakra Bor, koji je osnovao Vajfert i zemunski Ikarbus, zaostavština Konjovića.

Strašan podatak je da preduzeća i fabrike nije do srži uništila komunistička vlast, već ona nova posle 2000. godine, kaže Delić.

U vreme socijalizma fabrike su podržavljene, ali su preživele, a posle 2000. sve je uništeno i rasprodato - fabrika Teokarevića u Paraćinu prodata je "u staro gvožđe", a beogradski "Vunarski kombinat" prodat je u bescenje za 480 miliona dinara, dodaje Delić i pita koja bi se još to zemlja ovako odnosila prema tradiciji dugoj više od 100 godina.

I od goreg ima gore...

Upravitelj zadužbine Nikola Spasić Vojin Đekić izneo je tragične podatke o odnosu države prema jednom od najvećih srpskih dobrotvora i zadužbinara.

Od kad je pokrenut proces restitucije u Srbiji zadužbini je, kaže, vraćeno 5.500 kvadrata stanova u Knez Mihailovoj ulici od 12.000 kvadrata koliko je oduzeto. Ipak, zadužbina od toga nema velike vajde jer u delu tih stanova žive zaštićeni stanari koji mesečno plaćaju mizerne kirije od oko 10.000 dinara. Deo stanova je, kaže, potpuno ruiniran pošto su starci, koji su kao zaštićeni stanari živeli u njima, sada umrli, a u renoviranje moraju da se ulože ogromna sredstva da bi bili iznajmljivani. Pored toga, tu su i stalne sudske tužbe i žalbe koje razne stranke upućuju sudu i koje odlažu da zadužbina zaista počne da od njih prihoduje.

 Još gori podatak je, kaže Đekić, to što zadužbini nisu vraćeni lokali u Knez Mihailovoj,koji su i najvredniji - i za koje je Spasić insistirao da imaju određenu namenu. Lokali, prema njegovim rečima, nisu vraćeni uz obrazloženje da je u pitanju kulturno dobro i da se nalaze u Knez Mihailovoj ulici (što, kako ističe, uopšte nije bila pravna prepreka kada su vraćeni stanovi na istoj lokaciji).

Upozoravajući na ovaj apsurd, Đekić dodaje još jedan - da zadužbina kada daje donacije u Srbiji plaća PDV od 20 odsto, a da strane organizacije u Srbiji to ne moraju da čine...

Da nije tako, mnogo veći broj bi bio onih koji zaslužuju da im zadužbina pomogne - nedavno je 230 najboljih studenata medicine i poljoprivrede nagrađeno sredstvima ove fondacije.

Zadužbina je kaže, od svog osnivanja dala i stotine hiljada evra u zdravstvo Srbije, pošto je Spasić u svom testamentu 1912. godine tražio da se iz njegovog fonda sagrade tri bolnice, napravi starački dom i kupi najveće zvono za Hram Svetog Save. Jedna od bolnica koja je sagrađena iz tog fonda je i KBC Zvezdara.

Na konferenciji je govorio i jedan od direktnih naslednika srpskih zadužbinara Bogdan Veljković.

On je ispričao da je njegov otac 1944. godine proglašen za narodnog neprijatelja i da su ga spasili njegovi radnici koji su se okupili ispred OZNE i protestivali što je strpan u zatvor. "Moj otac je sa tim radnicima živeo, petorici među njima bio je i kum...", ispričao je Veljković.

Dodao je i da njegovi u porodici nisu postali "instant kapitalisti", već da su do bogatstva došli kroz težak rad četiri generacije.

Danas je jedan od plodova tog kapitala - beogradski BiP u stečaju, dok je drugi - stari Mlin, kako je rekao, preprodat u "sumnjivim privatizacijama" strancima i pretvoren u hotel.

Ovako zvuči samo deo priče o najvrednijim sprskim sinovima, industrijalcima i radnicima koji su izgradili ovu zemlju. Većina njihovih direktnih potomaka nije doživela pravdu...Možda je vreme da im se, barem narod, svojom zahvalnošću oduži.